ИЗМЕЂУ ТАМО И ОВДЕ

Зоран ЂЕРИЋ

Небојша Деветак, Лицем према наличју (изабране и нове песме), Народна књига / Алфа, Београд 2004.

Пред нама је први, ауторски избор из песништва Небојше Деветака, сачињен по неуобичајеном принципу: песме нису одабране и сврстане у циклусе према насловима књига из којих су преузете, нити хронолошки, већ према томе јесу ли настале Тамо (тј. у завичају. у Банији, у Хрватској, у којој је иесник рођен 1955. године, где је и живео до 1995. године, када је био присиљен да је напусти), или Овамо (у кретању према нама, тј. завичају матерњег језика и књижевности, песник још увск није пронашао свој нови дом, па ни домовину, него је у неком привременом, колективном. избегличком смештају), односно Оваде (у трећем циклусу су нове песме, настале у средини у којој живи последњих 10 година – у том Овде, тј. у Војводини, у Кисачу, окружен Словацима, где опет представља мањину.



Зато је овакав избор и више од песничког избора – покреће проблеме који нису нови, али су интензивирани последњих десетак година: проблеми у вeзи са припадношћу – националној, пре свега, а потом и песничкој. Проблем завичаја, којим су својевремено били опседнути романтичари, потом песници са почетка овог века, па и сви потоњи који су били принуђени на боравак у туђини: емигранги, бездомници уопште – још једном избија у први план. Да ли је завичај искључиво место рођeња, родни крај? Или је то завичај матерњег језика, матерње мелодије? Шта је Деветаку Хрватска, а шта Србија?



Распадом Југославије, и свим оним што је тај распад изазвао, не само кад је књижевност у питању, али ограничавам се овог пута само на њу, појавио се парадокс: српски писци у Хрватској, постали су хрватски писци у Србији, односно, писци српског порекла из Хрватске, избеглице, емиграnти, или већ како доспели у Србију последњих десетак година, изгубили су своја места у хрватској књижевности, али их нису стекли у српској.
Има изузетака, али најчешће су то писци који су и пре наведeнe ситације објављивали своје књиге код издавача у Србији, промовисали их, били награђивани за њих, заступани у антологијама српске кљижевности, и учествовали на тај пачин у књижевном животу. Има и таквих који нису стигли да се афирмишу ни у једној ни у другој средини.



О том проблему књижевна историја још увек није могла и није дала коначне судове, али је било више покушаја да се тај парадокс предочи, објасни, не и превазиђе. Најчешће су о томе писали управо они који су лично погођени, они који су пореклом из Хрватске а живе и раде у Србији од времена пре распада Југославије. Као и они историчари и књижевници који су се у Србији обрели након поменутих догађаја. Навешћу пар примера: проф. др Душан Иванић, Књижевност Српске Крајине (Београд 1998) и Антологија српског пјесншитва у Хрватској двадесетог вијека, коју је приредио Небојша Деветак, а објавило Српско културно друштво „Просвјета“, у Загребу 2002. године.



Судећи према наведсним изворима, мали је број српских писаца остао у Хрватској, а да већ нису нису преузели други идентитет, како би сачували своје место у контексту хрватске књижевности, или како би једноставно књижевно егзистирали. Такви су, рецимо, Борис Врга, песник из Петриње; песник Слободан Грубач, у Дрнишу; Дивна Зечевић, која живи у Загребу, бави се књижевним истраживањима и песништвом; преводилац и песник Јордан Јелић, у Загребу; Симо Мраовић, песник и романописац, који живи и ствара у Загребу: песник Ђорђе Нешић у Даљу; песник Владимир Павић, у Задру; Драго Кекановић, прозни писац који живи у Загребу, али редовно објављује и у Србији, код издавача из Сремских Карловаца.
У Србији живе и објављују писци из Хрватске: од Зорана Богнара, Јелене Буинац, преко Николе Вујчића. Милоша Кордића, Здравка Крстановића, до Небојше Деветака, Мирка Демића и Нене Смиљанић, углавном писци млађе гснерацијe. Од старијих. ту су: Дара Секулић, Ћорђе Радишић, Лука Штековић, Никола Страјнић, Милан Мирић, и неки други.
Примери нису тако бројни, сваки за себе је карактеристичан, баш као и судбинс појединих писаца српске националности који су рођени у Хрватској, тамо живели и стварали до тренутка када су својом вољом, или на то натeрани, напустили свој дом, па и дотадашњу домовину, а у новој домовини, Србији, дочекани као странци.



Небојшу Деветака, баш као и већину од поменутих песника из Хрватскe познајем годинама и никада их нисам доживљавао као странце, нити као неког ко српској књижевности не припада. Проучавајући српску књижевну емиграцију XX века, неминовно сам се суочио са чињеницама које иду у прилог претходно наведеном: мало је српских писаца из Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, потом са Косова и Метохије, који су остали на својим огњиштима, још мање тих који су се вратили на родна згаришта. Изван Србије и Црне Горе, највише српских писаца је у Републици Српској, потом у дијаспори, у Европи, Америци, Канади, Аустралији, где су се придружили претходној, политичкој и економској емиграцији.
Велики број писаца-избеглица из бивших југословенских република остао је да живи и ствара у Србији и Црној Гори, а да њихов статус није до краја јасан, нити адекватно решен, иако су ту пронашли неку врсту уточишта у језику и књижевности којима су одувек припадали, нису до краја прихваћени у, ипак новој, грубо говорећи, резервној домовини. Књижевни центри, Београд, пре свега, а потом, Подгорица, Нови Сад, Ниш и Бања Лука, у почетку су подржавали тзв. избегличку књижевност, објављено је пуно књига, а потом је све то, врло брзо, заборављено, а да није до краја ни вредновано, тј. критички оцењено.
Још једном подвлачим да има изузетака. Уз Ђорђа Сладоја и Здравка Крстановића, стоји, свакако, и Небојша Деветак. О њему су у Србији писали: Михајло Пантић, Мирослав Максимовић, Ненад Грујичић, Зоран М. Мандић, Душица Потић, као и неки други (упоредити селективну библиографију у књизи Кораци без одредишта, коју је објавио Завод за уџбенике и наставна средства, у Сарајеву 2004. године. Ова књига такође представља изабране песме Небојше Деветака – избор је сачинио и предговором пропратио Анђелко Анушић, такође српски песник из Хрватске, али који живи у Републици Српској). Али откуда онда горчина, чак разочарење, које не престаје да избија из нових Деветакових песама?

Друкчије све је, ништа није исто
Место Орфеја сад пева Мефисто,

стихови су који поентирају песму насталу Овде, „Врбаски ноктурно“, а могли би се узети као мото одабраног песништва. Ни Овде, у Војводини, не престају бриге о оном Тамо, у родном крају, тако да Деветак, јасно је већ из наслова, пева и даље о Крајини, Градуси (поред Сиска, на Банији, где је рођен). Нису нимало веселе песме „Избјегличка собица“, „Искувавање веша“, као ни друге у овом циклусу. Индикативна је песма „Србији“, која кореспондира са Дучићевом, или Црњансковом, као и сваком другом емигрантском одом завичају, са последњом строфом у којој се мири и опрашта, али не и заборавља:

Но, ја немам другог материнства млеко
Нити отачаства иног светији храм
Ма колико, грешна, да си ми далеко
Спреман сам да трпим и да ти опраштам.

Још у песмама које су настале Тамо, дакле у родном крају, слуте се „изгнанички гени“. Онима који су потомци граничара, Крајишницима, одувек је недостајала топлина дома. Иако је, понекад, и родитељска кућа „велики храм бола“, ипак се тек у туђој кући појављује „страва са троје стравчића“. Без обзира на форму ових песама, а песнику се не може оспорити изузетна вештина римовања, писања сонета и сестина, тема је она која их, пре свега, сврстава међу Дантеове следбенике. Лицем према напичју, указује на другу страну свих наших сеоба – ону тамну, мрачну, злу. Рат, па прогонство из завичаја, губитак дома, смрт ближњих, прихватање ношења сопственог крста, или наметнуте судбине, свеједно је, јер Орфеја је заменио Мефисто. Између Тамо и Овде је подвучена граница, али много болнија од стварних је она која је подвучена у сопственом срцу, па се не може или не жели прећи, без обзира колико ни на једној страни више нема спокоја и уточишта.

Tags: ИЗМЕЂУ ТАМО И ОВДЕ