Небојша Деветак, „Омча за воштаницу“, Врбас 2009.
Мирослав Радовановић
Стварање уметничког дела везано је за човеково комплексно устројство, за његове природне корене и духовна стремњења, за способност разабирања реалних закона и тежњу ка померању граница тајне, за ход историјског времена и непролазне духовне вредности. Све је ово уткано у изузетну збирку поезије “Омча за воштаницу” песника Небојше Деветака. Заборављени манастири, оазе православља, склоњени од погледа усташоидне хрватске власти у недирнутој природи где готово да више и нема Срба су инспирација песника Небојше Деветака. Они су последње сведочанство о нама, нашој историји, величини и духовности. Прогнани народ одавно је напустиo своја огњишта “друмови су наша отаџбина”, а манастири још увек сведоче о нама и нашем повесном простору. Они су чувари наших памћења и непролаза:
“Мимикријски се играти скривалице
Кроз вјекове минуле подно Велебита
Да си ту а да те не препознају – уљеза
Да се обнављаш у сопственом духу
Да призовеш своје највредније,
Највјештије и најумније:”
(Гост у Крупи Буковичкој)
У тим оазама које су једине претекле усташки огањ и каму Деветак тражи суштину бића и истински доживљај света. песник је време схватио као датост за које смо афективно везани и у којем тражимо неугашени сјај успомена и прошлости. Време је заправо митизована историја чији идеали постају мера и критериј садашњег. Коначност ствари и њихову трошност надвладавамо памћењем суме наслеђа. Крајње искуство се ремизира у трагању и накнадној реконструкцији националних суштина и традиције. Свет ствари доживљава у поезији Небојше Деветака чудесну промену ослобађајући се своје непосредне појавности и простороног одрђења. Предметни свет започиње свој други живот и наставља да траје као свет снова накнадно укључен у ток реалних збивања. Из простора прошлости излазе ликови и ствари као оживљена поворка безбројних тренутака који су неповратно прошли да би се јавили као привиђење и испунили садашњи живот варљивим присуством и неухватљивим сенкама. У самоћи и тишини остварује се песникова тежња да речима фиксира снове и открије загонетни смисао поретка ствари:
“Загледан у звијезде удишем мирис боровнице
Тамјана и растопљеног воска
Мађу пламичцима свијећа догоријевају и моје
Које сам малочас упалио
Спуштам поглед, недосотјно је гледати у небо
Са толико мртвих око себе
Њиховим присуством расте зид самоће
Тонем у ту стијену као што се сјенка топи у сутону.”
(Ходочашће)
Деветак у себи трага за присуством гласова који долазе из прошлости. Ствари се препознају, избор је одређен тежином наслеђеног искуства које притиска свест. Време прошло постаје једино мерило стварног посотојања. Свест о пролазности и ненадокнадивости чина је повод за мелахоличне ламентације, али и за дефинисање бића у времену и интезивирање драматичних опрека од којих је састављен живот. Реконструкција предметног света и његових скривених значења добија коначни облик у песниковом сећању. У узбуђеном духу израстају предмети и буде успомене као сведочанство о изворној снази и чистоти.
Небојша Деветак у својој интимној исповести не може да заобиђе злехуду судбину свог несрећног национа – Срба у Хрватској. Јасеновац је грозоморни симбол геноцида који се не може пренебрегнути, библијско страдање које врви ожиљцима у преживелима којима дух патње и крви својих одређује путању. Песник скида маске злог света, разгрће магле и опсене брозоморе и твори античку драму са мноштвом сугестивних алегорија:
“Из бездана којима су их пунили
Чује ли се још и један вапај, и једна молитва
И један јецај
Клизи ли бар једна суза из ране гдје је било око
Памћење се не признаје, лако се брише
Свједочанства су непоуздана,
А и лагању смо, кажу, склони
Углавном, што је било наше, наше није више
Што је и остануло – у расвиту већ је потонуло.
(Суве рибизле на лози)
Деветак негује дубок и сложен однос према историји и традицији, за њега она није само оно што претходи већ жива прошлост која одређује вредност, значи и зрачи у садашњем тренутку. Песник избором из историје и традиције поново обликује успоставља систем вредности неопходан да би преживели. Историја у поезији превазилази себе и постаје неисцрпно поље надахнућа, чудесне поетике која наново отвара човекову космичку драму и испољава људску природу:
“Само црква преображењска остаде
И рука Светог Теодора
Да свједоче о патњи нашој
Да се споменемо у часовима самотним
Да све је неизвјесно и да ништа није коначно
Иако нас у данас на све стране разгоне
Подмећући нам замке као звјеркама
Запјеваће славуј усред зиме
Али они ту пјесму неће чути.
(Запјеваће славуј усред зиме)
Историја подразумева целовитост и ширину слике и визије, па зато глас Небојше Деветака није само лирски глас, већ покушава да буде остварен као епско приповедање које објективизује, које треба да буде “говорно лице” које ће густином израза и структуром песама оставрити целовити епски замах. Деветак збирком “Омча за воштаницу” нуди епску слику света која дочарава судбину Срба у Хрватској, судбину једне цивилизације и културе. Епска творевина може само одговорити оваквом изазову и зато је ово надрастање лирског жанара:
“Узмичем
Саблажњем злочинством без окончања
Док ми у грлу кркљају ријечи оченаша
Да ме ова језива теревенка заобиђе
Да ме заобиђе ова крвљу наточена чаша.
(Темељ изнад торња)
Пошаст и зло су безизлаз за Деветаков народ. Јахачи Апокалипсе утонули у грех и злочин су опсесивна тема, очевидно зло које се поново враћа на српске националне просторе крајем двадесетог века као усташки геноцид и међународно насиље над Србима које песник не може прећутати
Култ предака, искона и памћења формирао је Србе не само као народ са историјским континуитетом, већ је створио и културне моделе у којима је веза са почетком гесло памћења прошлости, а узори подвига постају духовно мерило за сопствени ствралачки пут. Деветак је такву националу и правослану максиму дубоко уткао у своју збирку “Омча за воштаницу”. Највећи народни подвиг у историји српског народа извели су косовски мученици на челу са честитим кнезом Лазарем страдајући за небеску правду. Дајући најдрагоценије на земљи – живот ради најузвишенијег на небу – правде, они су исписали најпотреснију страницу наше повести и везали земљу са небом. Кроз смрт за небеску правду Срби на Видовдан 1389. године ушли су у бесмртност и божанску вечност коју је неопходно истаћи и подцртати кроз памћење и песничку реч што чини Небојша Деветак у песми “Лазарица на далматинском Косову”:
“Кнеже овоземаљски а царе небески
Куд ти нога није крочила, прошла је твоја глава
Иако свијетлећу, проносили смо је неопажено
Од погледа иновјерних и непријатеља наших
Не заборависмо твој завјет
Ишли смо стопама твојим и не клонусмо
А кад би који и поклекнуо
Обогаљен или духом клонуо ти си га бодрио
јер благодат из устију твојих непресушна је”
Косовски завет је ушао у живот далматинских Срба као савршенство и подвиг које треба памтити, као најсветије у свим световима и зато је потпуно јасно зашто је црква Лазарица саграђена баш у Далмацији. Видовданска етика и видовданско еванђеље нашли су своје отеловљење у нашем народу у далматинској Загори где се косовска етика прожела са нарадом што Деветак јасно истиче својим стиховима. Песник узвишено примећије да служење видовданском еванђељу чува нашу душу од распадања у ситницама огавних потрошачких зала глобализма коју нам намеће Ђаво оличен у лику крволока и србождера (читај САД и ЕУ):
“Избави нас, Господе, од насилника
И зла које око себе шире
А помажу им безбожници наши
Што уста имају а не знају шта говоре
Што очи имају а чине се да не виде
Што уши имају а не желе да чују”
(Лазарица на даламтинском Косову)
Ако нам њихов зли наум постане врхунско божанство постаћемо људождерска машина која ће покопати вредности на којима почива наша снага. Истичући подвиге, врлине, страдања и памћење свог национа (далматинских Срба) Деветак предочава народну духовну лествицу која има узор за вредновање света и живота, историје и људских дела. Далматински Срби су имали памћење, изграђене духовне вредности и схватли деведесетих година да не могу бити робови нове усташке државе и новог светског поретка. Они су изабарали жртву и смрт која је израз надмоћи и духа, и клица несаломиве наде коју песник не двосмислено наглашава:
“Касно, ноћу, у повратку, освјетљава ми пут
И ја корачам сигурним корацима, зачуђен и узбуђен
Јединствен је ово тренутак, помислих,
Додирнут крилом анђела
Ујутро, док са ципела бришем наталожену прашину
Јек звона са оближње цркве као да ми дојављује:
Овај прах јеси – прах ћеш и остати”
(Ходочашће)
Победа духовног над телесним, вечног над пролазним, истине над преваром, жртве над робом је крик српског песника Деветака, надахнуће монументалног доживљаја нашег тренутно пораженог и расељеног национа.
Деветак је јунак носталгичног сећања и контеплације. Он свет посматра трудећи се да оживи прошлост у коме је неповратно изгубљен и део властитог бића. Наши последњи остаци на просторима где нас практично нема, обасјани су светлошћу унутрашњег неба успомена. Деветак оживљава оне ствари и бића која не ишчезавају физичким нестанком и која у нама шире круг тајне и лепоте. Певање у збирци “Омча за воштаницу” изједначава се са чином тајанственог саображавања са пределима и грађевинама – опевано је обогаћено афективним значењеима која надживљавају њихову материјалну рпироду постају део песникове интимне Географије, имагинарни дневник душе испуњен предметима, ликовима и значењима:
“Бљесак туге се не може додирнути
А радости је свијет скривен иза очију
Па у шта онда да гледам него у ту сузу
Која ми подупире душу
И о којој не умијем ништа
Смислено да прозборим “
(Мироточива икона Лепавинска)
