(Sjećanje na Jovana Raškovića)

Prvi put sam ga vidio na televiziji, zagrebačkoj, u prilogu snimljenom povodom osnivanja Srpske demokratske stranke u Kninu 17. februara 1990. godine. Po „četničkom imidžu“, bradi i podužoj boemski raščupanoj kosi, ličio mi je na većinu onih koje je pomenuta televizija tih dana zdušno snimala i uz komentare o pobunjenim srbo-četnicima puštala „pučanstvu“ na uvid. Međutim, slušajući njegov govor, staložen i razuman, bez povišene intonacije, a kamo li padanja u vatru čemu su bili skloni njegovi partijski sljedbenici, shvatio sam da je ovaj čovjek intelektualac visokog ranga koji tačno zna šta i kako hoće. A znao je mnogo, ne samo o politici koju je u suštini prezirao i smatrao trivijalnim i nužnim zlom. Bio je prije svega naučnik, ugledni psihijatar, koji do osnivanja SDS-a, do svoje 61. godine, nije bio član niti jedne stranke. Zlo vrijeme i mržnjom načeta država natjerali su ga da u poznim godinama i sam zagrize gorki okrajak hljeba kojim su se mnogi Srbi u Hrvatskoj prije njega zagrcnuli, a nerijetko i ugušili. Bio je naprosto gurnut u politički vrtlog, u kome se zahvaljujući više svojoj pronicljivosti i etičkim kvalitetima nego pragmatičnom promišlju odlično držao. Jednostavnom i umirujućom retorikom umio je da sa narodom uspostavi korelaciju obostranog prožimanja i razumijevanja. Neposredan i otvoren, na mnogobrojnim mitinzima govorio je masi o onome što ju je u tom trenu najviše interesovalo. Zato nikad nije pripremao ili čitao napisane govore. Imao je dovoljno i znanja i samopouzdanja da reaguje u svakoj situaciji. Imao je Bogom datu sposobnost koja ga je i bez političke ambicije munjevito uzdigla u sam vrh srpskog nacionalnog pokreta u Hrvatskoj. Za razliku od dotadašnjih Bakarićevih Srba poslušnika, čuvara ideološke ispravnosti i ispirača mozgova, on je svoje sunarodnike jednostavnošću i istinskom uvjerljivošću sa lakoćom oslobađao političkih frustracija. Pokušavao je da smiri narastajuće ratnohučkaške tenzije. Držao se one starozavjetne maksime da blag odgovor ublažava jarost, a riječ osorna uvećava srdžbu. Govorio je, bude li potrebno da će, gandijevski, predvoditi marš Krajišnika prema
Zagrebu, da će pregovarati i sa crnim đavolom za dobro krajiških Srba, a u Kninu će nakon sukoba sa Hrvatima za Uskrs 1991. na povike da im se da oružje smiriti masu čuvenom rečenicom: „Ja sam
vaš ćaća, a ćaća ne šalje svoje sinove da uludo ginu“. I svi su znali da tako uistinu i misli. Svojim emocijama i duhom bezličnu i obezvređenu ratnohuškačku retoriku osmislio je i produhovio
novim vrijednostima.



Njegove nastupe kao predsjednika SDS-a slušao sam (i gledao) u Petrinji i Vrginmostu. U Vrginmostu smo se i upoznali. Uspio sam nekako, poslije ručka, da mu priđem, uprkos silnoj sviti koja se motala oko njega i „ukradem“ mu desetak dragocjenih minuta. Razgovor je uglavnom bio konvencionalan, prekidan čestim
upadicama ljudi iz njegove pratnje, novinara i običnog svijeta. Zamolio sam ga da za jedan od narednih brojeva „Srpskog glasa“ koga sam tada uređivao, napravimo jedan opširniji razgovor, sa čime se odmah složio, ali kako reče, čim pronađe malo slobodnog vremena. Međutim, kako su se politička zbivanja tada odvijala filmskom brzinom, do dogovorenog intervjua, na žalost, nikad nije došlo. Te devedesete stalno je bio na putu, obilazeći i najzabačenija krajiška sela, šireći ideje svoje stranke na najbolji mogući način – u živom kontaktu sa sunarodnicima, konsolidujući ujedno i partijsku strukturu SDS-a, smirujući sve agresivnije „jastrebove“ u svojim redovima. Krajina se prosto svalila na njegova pleća. I ne samo Krajina već cjelokupno srpstvo, računajući tu i dijasporu. Svima je imponovala njegova harizmatična ličnost, erudicija i životna mudrost. Prepoznali su u njemu nesvakidašnju figuru koja se svojom blagošću i
očinskom odgovornošću, može porediti samo sa skrušenošću i požrtvovnosti Svetog Save.



Ne znam srpskog političara koji je za tako kratko vrijeme na političkoj sceni postigao takav meteorski
uspjeh i takvu popularnost. Međutim, bilo je i onih, naročito među političarima, koji su njegov način vođenja politike smatrali nepragmatičnim. To je zabluda, njegovo bavljenje politikom bilo je samo – neuobičajeno.



U jednom intervjuu rekao je da je njegova ontološka struktura da svakome vjeruje i da neće da mijenja svoju ljudsku prirodu, jer bi nepovjerljivost značila nametanje njegovoj prirodi nekih kategorija i sadržaja koji su joj strani. Dakle, vjerovao je u ličnost, u individualnu osobenost bića, u izabranu slobodu kao
vodilju, neuslovljenu, koja ne manipuliše ljudima. Samo čovjek sa takvim osjećanjem slobode mogao je da kaže: „Ne bojim se nikoga do Boga.“ Etničke slobode je smatrao slobodama grupnoga tipa, koje su vlasništvo najbrojnijeg naroda. „Takva sloboda je uslovljena sloboda koja se dijeli drugima kao milost i prema vlastitom doziranju. Stvara se ograničena, regulirana i kontrolirana sloboda kao stalna prijetnja neposlušnim grupama i narodima. Vodeća etnička stranka dodjeljuje slobodu kao uzdarje za poslušnost. Srpski narod u Hrvatskoj je nesklon ovakvoj slobodi, on hoće da skupa sa hrvatskim narodom ravnopravno gradi demokratsku i slobodnu Hrvatsku“ – govorio je. „Naglašavamo da smo mi samostalno i autonomno nacionalno biće. Srbi u Hrvatskoj su dio srpskog naroda, ali se ne odriču svojih samostalnih koncepcija. Mi želimo samostalni integritet. Nemamo ideja o tome da infantilno ovisimo o matičnoj srpskoj
državi. Bit ćemo barem podjednako kritični prema režimu u Hrvatskoj koju i dalje smatramo našom domovinom, kao i prema režimu u našoj matičoj državi Srbiji.“ („Srpski glas“ br. 2, jun 1990).



Podsjećajući se danas na ove njegove stavove i izjave prosto je nevjerovatno kako su na njih bili gluvi i Tuđman i Milošević. Pa čak i za urbane Srbe u Hrvatskoj njegovi nastupi i tonalitet izrečenog bio je preoštar i neprihvatljiv. Kao da niko nije shvatao da se samo kompromisom može doći do rješenja. Ali u tome je i bio problem – kompromis nije odgovarao maksimalističkim prohtjevima „očeva nacija“ kako Hrvatske tako i Srbije. Ova njegova karakterološka crta, miroljubivost, jednako je bila poznata i Srbima i Hrvatima. Srbi su je razumjeli kroz poruku da im služi a ne da im bude vođa, a Hrvati su je iskoristili za prljave političke igre kao u slučaju objavljivanja fonograma razgovora sa Tuđmanom u „Danasu“, i sa Boljkovcem u „Slobodnom tjedniku“. Namjera objavljivanja ovih „razgovora“ bila je da se Rašković prikaže kao izdajnik, koji iza leđa svojih sunarodnika pravi pogodbe sa hrvatskom vlašću, na štetu Srba, i da se na taj način izazove razdor u SDS-u. Na žalost cilj je u potpunosti postignut, jer naknadna saopštenja SDS-a nisu otklonila nedoumice koje su proizveli pomenuti „razgovori“. Njegova otvorenost i politička naivnost uticale su da iz vida izgubi onu Ciceronovu misao da govornik uvjek mora da ima na umu tri
stvari: šta govori, na kom mjestu govori i kako govori. Da su u ovu prljavu rabotu bili umiješani i
Miloševićevi prsti, koga je inače Rašković smatrao opakim i zloslutnim paranoikom, nije teško prozreti. Prilikom jedne posjete Miloševiću, Rašković mu je iznio svoj stav o mirnom maršu Srba do Zagreba, koji je sam nazvao srpskim ustankom bez oružja, koji bi bio pogodna prilika da se inostranoj javnosti predoči šta se u Hrvatskoj dešava. Milošević je ovaj predlog arogantno odbio, tvrdeći da svjetski moćnici razumiju jedino jezik sile. Uz to je zahtijevao od Raškovića da naloži krajiškim Srbima da isprovociraju nemire u Hrvatskoj, te da organizuje ubistva uniformisanih Srba u Krajini, milicionera i vojnika, pa da to pripiše zengama, a poslije toga da povuče sve svoje poslanike iz Sabora. Rašković ga je preneražen slušao, ćuteći. Razgovor je završio odgovorom Miloševiću da on nipošto nije pogodna ličnost za takve poslove. Ubrzo poslije ovog neprijatnog susreta došlo je do objavljivanja pomenutog fonograma u „Danasu“. Treba li i napominjati da je to urađeno u vrijeme „istorijskih pregovora“ Miloševića i Tuđmana Karađorđevu. („Profil“ br.53, Dragan Tanasić: Zaboravljeni testament Jovana Raškovića).



Neprikosnoveni tribun, koji je kod većine Srba uživao ogromno povjerenje, simpatije i divljenje bio je ovom brutalnom namještaljkom strašno pogođen i psihički razoren. Nad njim je ovim činom izvršena egzekucija. Politički odstrel. Nanesena mu je rana od koje se, na žalost, više neće oporaviti. Uskoro, zatim, sa ovog svijeta otišao je – zauvjek. Kao i njegovi Krajišnici iz svoje Krajine, samo tri godine kasnije. Mi Srbi smo čuveni po tome što smo, kroz istoriju, započinjali mnogo, a započeto rijetko kad
dovršavali. Da bi stvorili velika djela potrebni su i veliki mislioci i vizionari. Na žalost, srpski političari od svih kvaliteta najmanje su imali upravo vizionarskih. A baviti se politikom bez vizije isto je što i baviti se umjetničkim radom bez nadahnuća i inspiracije. Političar može valjano oblikovati budućnost samo ako ima tačne predstave o njoj. Napuštanje ovozemaljskog svijeta veliko je iskušenje za sve. Otrežnjujuće, koje navodi na promišljanje o smislu ljudskog bitisanja. Rijetki su oni koji su svojim životom ispunili svoju
misiju, a među takve zasigurno spada i Jovan Rašković. Samo, Srbi su, između ostalih grijehova skloni i brzom zaboravljanju. Jovan Rašković je bio čovjek koji je saosjećao i sa onima koji griješe, a mi smo već zgriješili prepuštajući takvu jednu gromadu da tone u ničim zasluženi zaborav.

Небојша Деветак, Лицем према наличју (изабране и нове песме), Народна књига / Алфа, Београд 2004.

Пред нама је први, ауторски избор из песништва Небојше Деветака, сачињен по неуобичајеном принципу: песме нису одабране и сврстане у циклусе према насловима књига из којих су преузете, нити хронолошки, већ према томе јесу ли настале Тамо (тј. у завичају. у Банији, у Хрватској, у којој је иесник рођен 1955. године, где је и живео до 1995. године, када је био присиљен да је напусти), или Овамо (у кретању према нама, тј. завичају матерњег језика и књижевности, песник још увск није пронашао свој нови дом, па ни домовину, него је у неком привременом, колективном. избегличком смештају), односно Оваде (у трећем циклусу су нове песме, настале у средини у којој живи последњих 10 година – у том Овде, тј. у Војводини, у Кисачу, окружен Словацима, где опет представља мањину.



Зато је овакав избор и више од песничког избора – покреће проблеме који нису нови, али су интензивирани последњих десетак година: проблеми у вeзи са припадношћу – националној, пре свега, а потом и песничкој. Проблем завичаја, којим су својевремено били опседнути романтичари, потом песници са почетка овог века, па и сви потоњи који су били принуђени на боравак у туђини: емигранги, бездомници уопште – још једном избија у први план. Да ли је завичај искључиво место рођeња, родни крај? Или је то завичај матерњег језика, матерње мелодије? Шта је Деветаку Хрватска, а шта Србија?



Распадом Југославије, и свим оним што је тај распад изазвао, не само кад је књижевност у питању, али ограничавам се овог пута само на њу, појавио се парадокс: српски писци у Хрватској, постали су хрватски писци у Србији, односно, писци српског порекла из Хрватске, избеглице, емиграnти, или већ како доспели у Србију последњих десетак година, изгубили су своја места у хрватској књижевности, али их нису стекли у српској.
Има изузетака, али најчешће су то писци који су и пре наведeнe ситације објављивали своје књиге код издавача у Србији, промовисали их, били награђивани за њих, заступани у антологијама српске кљижевности, и учествовали на тај пачин у књижевном животу. Има и таквих који нису стигли да се афирмишу ни у једној ни у другој средини.



О том проблему књижевна историја још увек није могла и није дала коначне судове, али је било више покушаја да се тај парадокс предочи, објасни, не и превазиђе. Најчешће су о томе писали управо они који су лично погођени, они који су пореклом из Хрватске а живе и раде у Србији од времена пре распада Југославије. Као и они историчари и књижевници који су се у Србији обрели након поменутих догађаја. Навешћу пар примера: проф. др Душан Иванић, Књижевност Српске Крајине (Београд 1998) и Антологија српског пјесншитва у Хрватској двадесетог вијека, коју је приредио Небојша Деветак, а објавило Српско културно друштво „Просвјета“, у Загребу 2002. године.



Судећи према наведсним изворима, мали је број српских писаца остао у Хрватској, а да већ нису нису преузели други идентитет, како би сачували своје место у контексту хрватске књижевности, или како би једноставно књижевно егзистирали. Такви су, рецимо, Борис Врга, песник из Петриње; песник Слободан Грубач, у Дрнишу; Дивна Зечевић, која живи у Загребу, бави се књижевним истраживањима и песништвом; преводилац и песник Јордан Јелић, у Загребу; Симо Мраовић, песник и романописац, који живи и ствара у Загребу: песник Ђорђе Нешић у Даљу; песник Владимир Павић, у Задру; Драго Кекановић, прозни писац који живи у Загребу, али редовно објављује и у Србији, код издавача из Сремских Карловаца.
У Србији живе и објављују писци из Хрватске: од Зорана Богнара, Јелене Буинац, преко Николе Вујчића. Милоша Кордића, Здравка Крстановића, до Небојше Деветака, Мирка Демића и Нене Смиљанић, углавном писци млађе гснерацијe. Од старијих. ту су: Дара Секулић, Ћорђе Радишић, Лука Штековић, Никола Страјнић, Милан Мирић, и неки други.
Примери нису тако бројни, сваки за себе је карактеристичан, баш као и судбинс појединих писаца српске националности који су рођени у Хрватској, тамо живели и стварали до тренутка када су својом вољом, или на то натeрани, напустили свој дом, па и дотадашњу домовину, а у новој домовини, Србији, дочекани као странци.



Небојшу Деветака, баш као и већину од поменутих песника из Хрватскe познајем годинама и никада их нисам доживљавао као странце, нити као неког ко српској књижевности не припада. Проучавајући српску књижевну емиграцију XX века, неминовно сам се суочио са чињеницама које иду у прилог претходно наведеном: мало је српских писаца из Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, потом са Косова и Метохије, који су остали на својим огњиштима, још мање тих који су се вратили на родна згаришта. Изван Србије и Црне Горе, највише српских писаца је у Републици Српској, потом у дијаспори, у Европи, Америци, Канади, Аустралији, где су се придружили претходној, политичкој и економској емиграцији.
Велики број писаца-избеглица из бивших југословенских република остао је да живи и ствара у Србији и Црној Гори, а да њихов статус није до краја јасан, нити адекватно решен, иако су ту пронашли неку врсту уточишта у језику и књижевности којима су одувек припадали, нису до краја прихваћени у, ипак новој, грубо говорећи, резервној домовини. Књижевни центри, Београд, пре свега, а потом, Подгорица, Нови Сад, Ниш и Бања Лука, у почетку су подржавали тзв. избегличку књижевност, објављено је пуно књига, а потом је све то, врло брзо, заборављено, а да није до краја ни вредновано, тј. критички оцењено.
Још једном подвлачим да има изузетака. Уз Ђорђа Сладоја и Здравка Крстановића, стоји, свакако, и Небојша Деветак. О њему су у Србији писали: Михајло Пантић, Мирослав Максимовић, Ненад Грујичић, Зоран М. Мандић, Душица Потић, као и неки други (упоредити селективну библиографију у књизи Кораци без одредишта, коју је објавио Завод за уџбенике и наставна средства, у Сарајеву 2004. године. Ова књига такође представља изабране песме Небојше Деветака – избор је сачинио и предговором пропратио Анђелко Анушић, такође српски песник из Хрватске, али који живи у Републици Српској). Али откуда онда горчина, чак разочарење, које не престаје да избија из нових Деветакових песама?

Друкчије све је, ништа није исто
Место Орфеја сад пева Мефисто,

стихови су који поентирају песму насталу Овде, „Врбаски ноктурно“, а могли би се узети као мото одабраног песништва. Ни Овде, у Војводини, не престају бриге о оном Тамо, у родном крају, тако да Деветак, јасно је већ из наслова, пева и даље о Крајини, Градуси (поред Сиска, на Банији, где је рођен). Нису нимало веселе песме „Избјегличка собица“, „Искувавање веша“, као ни друге у овом циклусу. Индикативна је песма „Србији“, која кореспондира са Дучићевом, или Црњансковом, као и сваком другом емигрантском одом завичају, са последњом строфом у којој се мири и опрашта, али не и заборавља:

Но, ја немам другог материнства млеко
Нити отачаства иног светији храм
Ма колико, грешна, да си ми далеко
Спреман сам да трпим и да ти опраштам.

Још у песмама које су настале Тамо, дакле у родном крају, слуте се „изгнанички гени“. Онима који су потомци граничара, Крајишницима, одувек је недостајала топлина дома. Иако је, понекад, и родитељска кућа „велики храм бола“, ипак се тек у туђој кући појављује „страва са троје стравчића“. Без обзира на форму ових песама, а песнику се не може оспорити изузетна вештина римовања, писања сонета и сестина, тема је она која их, пре свега, сврстава међу Дантеове следбенике. Лицем према напичју, указује на другу страну свих наших сеоба – ону тамну, мрачну, злу. Рат, па прогонство из завичаја, губитак дома, смрт ближњих, прихватање ношења сопственог крста, или наметнуте судбине, свеједно је, јер Орфеја је заменио Мефисто. Између Тамо и Овде је подвучена граница, али много болнија од стварних је она која је подвучена у сопственом срцу, па се не може или не жели прећи, без обзира колико ни на једној страни више нема спокоја и уточишта.

СВИТАЊЕ

Свитањем, отвара се светлост
Црвенилом са истока, слатком језом
Хладан ветар додирује ми косу
Са које односи паучину поспаности

Прве зраке сунца прочишћавају крвоток
Осећам, ово би могао бити један
Од оних дана због којег вреди
Ослушкивати сопствено било
Када ништа не оптерећује душу и мисли
Када око Створитељево гледа умилно
Успостављајући поредак ствари
Онако како ми понајвише одговара

Ретки су овакви дани
И зато дишем дубоко
Удишући драгоценост сваког тренутка
Подареног ми неочекивано
Као да отпочињем нови живот

МЕТАМОРФОЗА

Лето се обрушава јàром
Радује се вода пенушавим телесима
Од теста мекши растеже се дан

Усхићење расте до распрснућа
Треба заронити што дубље
Толико дубоко да на уснама заискри хладноћа

То је час самоспознаје
Кад се нагло убрзавају откуцаји срца
Кад инстинктивним завеслајима руку
Кренемо према површини
Осећајући у тим покретима
Неприлагодљивост сопственог тела

И тек што изронимо и жудно усркнемо ваздух
Имамо шта и да видимо:
Мутан видокруг магле
Осенчен јесењом меланхолијом

Са огледала воде ишчезава наш лик

ЈЕДНОСТАВНОСТ

Пролеће је, време чулности
Кад нерви трепере од плаветнила ваздуха

У акварел нежности разливају се потоци
А у њима душа уситњена – искри

Корачати сам, у озвездани бескрај ноћи
Свестан у том бујању чудотворства
Немоћи пред пространством васељене
Свестан снаге Створитеља
И векова који сами из себе ничу

Тад си себи и светиња и коб
И олуја моћна над пољем жита
И смирај после олује
Што се, беспомоћан, спушта у класја гроб

У СЕЋАЊУ САЧУВАЈ

Отворену шкољку загубљену у песку
Из чије љуштуре зјапи празнина

Белог лептира на главици купуса
Који је управо положио јајашца на савијени лист
Из којих се неће излећи ништа
Јер је купус попрскан инсектицидом

Женин поглед пун презира
Годинама припреман за овај весели тренутак

Данашњи разговор са психијатром
Из ког си закључио да му је терапија
Потребнија него теби

И сачувај ово светлости
Што те веродостојно одсликава у тами
Јер само сенка је поуздан облик
Заобљен и нечујан
Само је она небо и земља
Саздана од дисања анђела

Само она трепери
Док све друго гасне у теби

ЛЕТО

Благо је лето и летњи дажд је благ
Никога да дирне придремалу типку
Тек, ромор капи слуху простире саг
А виду плете анђеоску чипку

Празна је соба и у њој празан рам
Празног простора кидишу авети
Именовати празно, да ли још знам?
Или су, већ, неопходни савети

Под зâром кише куња осамљен сљез
Лишај упија храстово мастило
Мрежу паука стреса глупи уљез
Гледам, а као да ми се причинило

ДУПЛА ЕКСПОЗИЦИЈА

Покаткад
Пришуња ми се у видокруг
Слика некад доживљена

Упорно ме опседа
Док се не препознам у позлати рама
Који је уоквирује

Не схватајући ко је из кога изронио
Треперимо
Стремећи оном блеску
Који ће нас, о ужаса
Наново сједињене
Овековечити

БЕЗНАДЕЖНО БЕЛО

Где да се склоним
Кад је око мене све тако бело
Безнадежно бело
Као да сам се у снег утопио
Или у сунчеве светлости усијање
Или у капи млека
Што ће ме згрушалог истиснути
Као непримерени талог белине

И опет ћу лутати, сутонима
Чезнући о сједињењу са белином
Очију упртих у снежне врхове
Које никад неће обгрлити
Моје до прозрачности избелеле руке

Срећом, уз мене је увек
Моја црна сенка
У коју се, пребледео, могу маскирати

ВИДИШ ЛИ ИШТА У МОЈИМ ОЧИМА

За мене си сад месечина
Расцветала светлост
Огледало у коме безнадежно
Ишчезава мој лик

Оно што сам јасно разазнавао
Сада блешти
Од усхићења
Од чежње
Од грмљавином збуњених свитаца
Од твог мириса који тек слутим
Кроз који ћу прокапати као вода
И нестати у корењу непорочног биља

Да ми је још једном ући у сенку
Гамзиградских борова, крај Тимока
Можда би ми се у сећање вратио
Онај заборављени стих
Што се дрхтурећи, попут лептира
препорађао из једног платна Мирјане Савове

Или, да ми је отићи у брда
Да гласно извикујем твоје име
И ехо, лахором ношен
Пустим да ми слеће на ознојене дланове

А ти, заиста
Видиш ли ишта у мојим очима

СТУДЕНИЦА

Заоденута у васкршњу хладноћу
Јутарњих звона осваја је плаветнило
Као и твоје лице забрађено марамом
Те личиш на једну од фресака
Стишане лепоте
Тако свечана, а тако овоземаљска

Много је тога овде невидљивог
Утонулог у вековни сан
Време прошло у времену садашњем одјекује
Слéдимо тај звук мек као пахуље снега
У које ћемо и ми утиснути своје трагове

Драгоцени мир и драгоцено миро
Бистре нам душу сабраношћу
Значењима од којих се исцељује машта
Којима се враћамо мудростима
Којима се враћамо свом почетку
Свом прапочетку
Свом извору у коме смо први пут умили лице

ЖУТЕ РУКАВИЦЕ

Цртам те на стаклу, брзим погледима
Са жутим рукавицама на рукама
Панично жутим, да им се боја разлива
Са сунчевим зрацима у позадини

Утискујеш се у тај глечер
У тај зид жутила
У лишће жуто, згомилано ветром

Тако ме подсећаш на шетње у Зобнатици
На бару препуну локвања – жутих
На пристиглу јесен
Кроз коју већ пролéћу јата врана

Увече нам на длановима
Трепери млеко месечине
Којим умивамо образе
Баш као некад водом захваћеном из Уне

Збиља, требало би обићи завичај
Али тамо, осим мимиком, нећемо умети
Ни о чему да прозборимо

Не мари, држаћемо се за руке
Да смиримо узбуђење
Јер сећање на прошло увек узбуђује
И ћутаћемо, дуго, дуго
Окружени дивљином и успоменама

САСВИМ СТВАРНО

Од презрелости распуцале смокве загризаш
Пуцкета слатка желатина на зубној цаклини
Цокћеш сокове док се усне обликују
У несвесну авантуру завођења

Лепа си као искошени зраци сунца
Што кроз прозорско стакло
Обасјавају ожеђало цвеће у вази
И одсутна као песникова ћутња
У којој се распршују непослушне речи

Одавде, одакле те посматрам
Изгледаш ми као судбина
Питам се да ли си стварна
Или си само глумица на сцени
Са додељеном ролом нежности

Знам ти причу о дужностима
И беди постојања, о запостављености
Али и о божанском оздрављењу
Исцељивости у коју ме упорно убеђујеш

Без тебе нисам више умео да сањам:
Моју горчину, годинама таложену
У белу си претворила пену

Зато не могу да те замислим одлазећу
Са кринком сажаљења, бившу
Не могу да те замислим – као успомену

ИЗВЕСНОСТ

Ластавице на жицама
Договарају се о дугом лéту
Гледамо их веселе
А у мислима нам опустела гнезда

Сунце на заласку све брже тоне за брда
Иза њега остаје празнина позлаћеног свода
Кад га сенке прекрију сешћемо на клупу
И размишљати о нежностима које су нас мимоишле

А кад се појави прва звезда
Поћи ћемо до чесме да слушамо жубор воде
Која нас у таласима још запљускује
Из оне увале крунисане дивљином
Или реке што бистрином светлуца изнад облутака
И отворених шкољки

Затим ћемо кренути између дрвореда
Газећи прво опало лишће
Што ће нам, ускоро, у сновима
Вихором узнесено, падати по раменима
Све до првих пахуља снега
Које ће нам се топити у коси
Као што се, у заборав, топи свака лепота

мирис воска

ДЈЕТИЊСТВО

Бијела постељина у раствору вешплава
Потом мајчине руке
Које је распоређују по штрику
У топли септембарски дан
Са вјетром што шушка кроз суву кукурузовину

Жгањци са мало скорупа на дну здјеле
Преливени узаврелом машћу
У којој шиште плошке поцрњелог лука
Трпки залогаји што нећкајући се плазе низ грло

Небеско плаветнило проливене тинте
По глаткој плохи стола
Изгрицкани врх дрвеног штила
Ђачка торба од свињске коже
Храпава и миришљива по туђим јабукама

Шишарка кестена забодена у прст
Сланкаста кап крви лизнута језиком

Заударање балеге и мокраће
Са натрулих подница штале
Бјесомучно ударање телета
Главом у кравље виме
И уздигнути репић му у веселој вртњи

Очев жегом препланули торзо
И мирис му зноја помјешан са коњским
Тешка псовка испљунута у испуцалу земљу

Свјетлуцање иња на залеђеним прозорима
У које кажипрстом уписујем
Ћирилична слова свога имена
Тамо
На Банији

О ПРЕЦИМА

Само мемљив ваздух
Између два – три
Највише четири имена уназад

На питања о њима нема одговора
Као што нема ни слика
Ни писама
Ни печата

Нема сећања, ни историје
Ни хумки нема
Као да и није било смрти
Коју, снисходљиву
На врховима прстију, прилазећу
Ипак осећам, радујући се
Том побожном прикрадању

Тај шум прозрачан и лак
Пролази крозаме безболно
Дотакавши ме тек овлаш
Као капи свете воде при крштењу

У том тајном чину смо се препознали
У тој несвестици сатканој
У давно протеклом часу
У тим форсираним маршевима
Који су нам опустошили душе
За вјеки вјеков

ГРОБЉЕ У ГРАДУСИ

Овдје је крај путовању
Овдје је крај свијета

Палим свијећу на мајчином гробу
А затим на гробовима родбине, пријатеља

Много времена је прошло
Од посљедњег нарицања које сам овдје слушао
Сад трепере тополе
И змије плазе кроз густиш

Гледам око себе
Нагло расте зид затварајући видик
Иза зида чујем давно утихле гласове, смијех, пјесму

Окрутни шамар тишине ме тријезни:
Све је ово прошлост, све је довршено
Трулеж и рђа су засијали своје сјеме
Одавде се и будућност, сива и у дроњцима
На прстима нечујно искрада
У крхотини споменика зурим јој у изборано лице

Ријечи су излишне
Оне изречене давно је прогутала испуцала земља
Из ријетких су израсли грмови дивљих ружа
Чије латице, кад се сасуше, разноси вјетар
Те латице су овдје историја
И само оне обнављају вријеме
Које се маскира у обнављању околиша
Које су самоћа и невиност
Којима се, ујутро, умивају душе мртвих

Градуса, 20. августа 2007.

ПРОЗИРНОСТ СТВАРИ

Ово што обухватам погледом, видим ли, уистину
Ствари су исувише прозирне, као да су од стакла
Одсутан сам и свеједно ми је видим ли то што гледам

Слике се засецају једна у другу
Као картонски мачеви
Речи, раскомадане, искасапљене, леже по поду
Неупотребљиве ни за чворугаве каламбуре
Дадаистичких песника

Таласи депресије колају од лактова
До шака којима подупирем главу
Којима подупирем поглед очајнички прикован
За лице чији се осмех расплињује у дугине боје

У овој прозирности
Препознаје ли и мој одблесак, ико?

ТУ ГДЕ ЈЕСАМ

Кроз абажур лампе
И на њему закаченог вештачког лептира
Ишчезава утуљена светлост
На зидовима собе
Испруженим прстима обликујем сенке
Невешто
Сенке су упркос укоченим прстима, гипке
А ивице заобљене

Све је неухватљиво, трепераво
А сан је још тако далеко
Као цвет тек наслућеног пупољка

У ствари, једина реалност је круг на плафону
Што га оцртава ослобођена светлост лампе
И та реалност ми је једини ослонац
Који ме подупире у овом апсурдном простору

Ту пулсирам, између зидова
Паперја успомена и засењених графика
Ту сам једино неопходан себи

РЕЧИ

Ивану Негришорцу

Где ће која да одјекне?
На обали реке, у кишно вече
У празној библиотеци
Или самртном часу
Кад би се знало?

Да ли би је изговорили баш тако
И баш њу
Са пуно таштине и гордости
Или би тек шапатом
Тамо где се прелази граница сна
У самотној соби, где је све у трпљењу
Назначили, уз покрете руку
Одбегло време и пређени пут
На којем се више не распознају
Ни наши трагови
А камоли, углавном узалуд, потрошене речи

КАСНОЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ

Са плафона низ узглавље цури ноћ
Кроз прозор гледам како се месечина
Груша у зрневље

Мисли се сударају са напуклим сенкама
Са притуљеном песмом цврчка на издисају

Не знам да ли сам престрашен
Очајан или само узнемирен
Под слâном невидљиве прашине
Потпуно се уклапам у баладичност тренутка
Једва да дишем

Требало би упалити светло
Али одговара ми ова обамрлост
Опточена мирисом воска

Покаткад је лепо бити непомичан
И прозрачан
Озарен као тама бледилом звезда

Не знам колико ће ово да траје
Али волео бих да ни најдражи пријатељ
Вечерас не закуца на моја врата

ТРАГ ПРИСУСТВА

Једва да и мирис хартије више трпим
Замке језика из којих сам опчињен
Ослобађао огољеле речи, сад ми се свете
Јавно обзнањују брижно чуване тајне

У нежности тек одштампаних слова
Случајно препознајем Роршахове мрље
Мозаичке контуре порука
Словослагачеву утетовирану подвалу

Ништа не прихватам дословно
Дотерујем сваки шум, сваки дрхтај
Раздвајам интерпункцијама
Обиље нагомиланости

Срећом, ништа се не може искварити
Тек по којој напуклини попусти шав
Испод ког се назре понор
Испод кога, као свежи бетон
Нагло тврдне самоћа

ИЗВОР

Кроз трептај ока назрео сам га
Као да се камен распрснуо

Одвратих лице с неверицом

Ту је Створитељ умешао прсте, помислих
И смиловао се мојој души
Која у парампарчад беше расута као разбијен суд

Из пукотине прво лизну вода
Натопи кречњак и песак

Данима сам обилазио то место
Које постаде мој заклон и уздање
Чему сам се надао не знам
Али сам осећао свевидеће око
Како ме усправља клонулог
Како се поглед мој бистри
И узмиче измаглица

Сад, стишаног гнева
Гледам иста безакоња која сам гледао и пре

Не знам да ли сам исцељен
Или себичан и равнодушан
Не знам чиним ли добро злу се склањајући
Призивајући правду која не стиже

Нем сам и гласа не пуштам
Само бистра вода отвара ми жедна уста
И тако свакодневно гасим жеђ
Постиђен и немоћан
Чекајући да сенка моја сама од себе згасне

ПРОРОК У РИНГИШПИЛУ

Тамни застор се обрушава с неба
Прикрива сунце, звезде, месечину
Прикрива дан
Прикрива ноћ

Иза њега су спаљена села
Из којих се још дими лагодност детињства
Иза њега су спаљене књиге
Угарци недосањаних снова
Иза њега сам и ја
Који још увек покушавам
Да се на другој страни препознам

Као у позоришту сенки, страшном карађозу
Одједном видим своју сенку
Како се у ланцима рингишпила
Сама, врти у круг
Невесела, без ветра у коси
И шапуће:
Немој ме више гневно гледати
Па ћу одахнути пре него одем
и више ме не буде

КА ДРУГОЈ ОБАЛИ

Тихо је у Хароновом чамцу
Само се завеслаји чују
И покаткад, испод весла
У тами заискри вода

Ту је све приведено крају
Рачуни су сведени на новчић
У згрченој шаци
Који ће, кад за то дође час
Својим металним ударом о дно
Ставити тачку на све што смо били
На овоме свету

ПОКАТКАД САМ ОКРУТАН

Покаткад сам окрутан
Знам то по обореним погледима
Оних којима се обраћам

Покаткад сам окрутан
Иако не желим никога да повредим
Једноставно, дуго таложени очај
Нараста у бујицу и плави све пред собом

Свестан сам тога
И не оправдавам се
Нисам као други , нисам присебан, нисам мудар
И не желим никоме ништа да докажем
Таквим понашањем

Једноставно сам такав
Покаткад окрутан
Кад се моја племенитост
Спушта на тачку леђења

То је понижавајуће
И нимало не личи на исповед
У ствари, не личи ни на шта
Осим на бедну плазму моје окрутности

Не верујем да сам себичан
То је већ трајно стање
Толико, ваљда, познајем себе
Не, нисам себичан, само сам покаткад окрутан

Из талога који остаје иза те поплаве
Не извлачим закључке
Са толиким болом и толиким стидом
Не могу да се суочим
И не тражим опроштај
Ја сам, ипак, тек покаткад, окрутан

ТЕЛЕФОНСКА СЕКРЕТАРИЦА

Сетим се пријатеља
У телефонски апарат укуцавам број
Неколико тренутака сигнал
У правилним размацима путује до одредишта

Одједном шкљоцне
Добили сте број…
Оставите поруку…
Даље не слушам, упутство је излишно
Сплашњава усхићење

Збуњено спуштам слушалицу
Из које, чини ми се, одзвања метални смех

НЕМАТИ НИШТА

Има и у томе нешто – немати ништа
Тада бар имам себе прилагодљивог
Годишњим добима, као звере
Имам звезде које сам некад примећивао
На ноћној стражи, у војсци
Имам кише које ме растужују
И сходно мојој меланхолији, наводе на писање

Осим тога кад сам сâм, ничег ме није страх
А то је реткост данас
Људи се, зачудо, највише плаше самоће

Кад удахнем, чини ми се да удахнем читав космос
А са издахом нестајем у прашини, у молекулама
У поленовом праху коме се радује цвет

Мој дом, моја религија, породица, књиге
Сада су у мени као бисер у затвореној шкољци
Ја сам та шкољка и немам намеру
Да се било када, било коме, више отварам

КАД ПОТОНЕМ

Све што је важно већ сам заборавио
Одбацио од себе, као пиљак
Кад се вешто забаци по површини воде
Бљесне два-три пута, потом потоне заувек

Сад заокругљен и празан сањарим крај зида
Док ме успут не покупи нечија случајна рука
И код прве баре вешто фијукне кроз ваздух

Кад потонем
Да ли ћу се ичега више сећати
Јер глас Господњи је над водом
И грме гласнице његове
А ја сам тако сићушан
И тако скамењен
Заједно са срцем својим
У којем је као бисер у шкољци
Заробљено зрнце зла

тешки дани

МАСКА

Испод које смо сенке
Сконцентрисани на небитно
Испод које су ожиљци и подливи
Похлепа и охолост
Испод које су гримасе

Ту ко тражи смисао
Тражи гују у процепу да је помилује
Тражи белег у мајчину млеку
Тражи подземну воду којом би се умио

То ко прозре прозрео је судбину
Може да се претопи у које хоће царство
Може да се радује, да јеца или да обамре
У било којем од безброј живота
Да кроз рибље око, одоздо, посматра свет
Може да се убије и оживљен да загледâ сопствену смрт

Испод које нема сна, ни смираја
Ни опроста, нити слабости нема
Испод које су тамне одаје са отвореним прозорима
Кроз које бесмислено излеће вртоглавица
Испод које је празнина недодирљивих обликâ
Пустош тајге
Бескрај

Испод које нема ништа

НА ОПРЕЗУ

Стално на опрезу
На удици, мамац што не сме да се цима
Без трзаја, без даха, самоубилачког беса
Бунило што се нелагодом стреса

Вештина је то безизлазом точена
Рêчи понизних прашином срочена

На опрезу, дакле, стању особеном
Несигурној санти што издајнички плута
Грешно, а без греха, недолично сведен
На понизност, игру апсолута

Све је случајност, о апсурда
Замена теза, нијансе ил’ гласа
Гледано са стране (још сам на опрезу)

Видим жртвине жртве жртву
Видим – нема нам спаса

УЗАЛУД ТРАЖЕЋИ ОНО ЧЕГА НЕМА

Згулио сам јагодице и нокте поломио
Чепркајући по бабàријама историје
Но, не би ту ничега што већ не гледах
У овоме свету

Жао ми је дугих часова страћених у ништа
Уместо да сам, спокојан, орезивао руже
Пиљцима расањивао уснуло лице воде
Босоног разгртао топлоту прашине
Поглед сам упирао у прошлост
Узалуд тражећи оно чега нема

СОЛДАТСКА

Прича ми бивши ратник, још млад човек
Самоуверено, без меланхолије и повишеног тона
У једној равни, као осуђеник кад му се саопшти пресуда
Па му лакне

Осећам се празним, потпуно
Сво зло из мене иселило је
А ништа не усељава, као да сам окужен
Ни гласа, ни предела, ни бола
Ништа, дубока пећина са вечитим мраком

А зла је било, признајем, охохо…
Где сам стигао опљачкао сам, а потом запалио
Ако сам у журби што и пропустио
Враћао сам се да довршим посао

Јеси ли кад гледао кућу како гори
Док у њој весело пуцкета намештај
Тад ми застане срце нагло стегнуто катраном
И дуго не могу да уједначим дисање
Испред очију ми играју само сенке
Не видим пламен
Само те лебдеће сенке обојене сећањем
Играју вилинско коло у све блеђем памћењу

Као да сам ово већ негде гледао
Ту светлост чудесно осенчену измаглицом
Али мрзи ме да се присећам
Уживам у лакоћи нестајања

Обично тако сачекам сумрак
Који ме прене из обамрлости
Стресем са себе пахуљице пепела
Запалим цигарету
И кренем не осврћући се
Са мишљу да ме већ сутра чека
Можда још напорнији дан

ОСЛОБОДИОЦИ

Збрку увек уносе неупућени
Они који мисле да све знају

Наша вештина се учи у рату
Ми смо мајстори свог заната
Заштитници, који покаткад, мада ретко
Прекорачимо меру, никад својом кривицом

Не трпимо неспретност ни малодушност
О неодговорности не треба речи трошити
Као сви врхунски мајстори
Лаке смо и прецизне руке
Са извежбаним осећајем за детаљ

Не трпимо приучене
Подложни су меланхолији и ганућу
Увек у страху да ће њихову славу приграбити други

Кад крене посао намножи се шкарта
И нема више ужитка у ритуалу
Слава се срозава у фарсу
А победничке песме се певају као ругалице

Изоштрени слух за узвишене циљеве
Парају урлици хармоника, труба, виолина
Још кад на крају неко, од пића исколачених очију рикне
Ми смо ослободиоци,
Пизда вам материна издајничка…

Од тог трена бледи усхићење
Обневиделе и ошамућене сустижу нас мôре
Кроз које бестелесни лебдимо
До коначног ишчезнућа

БАРБАРИ ANTE PORTAS

Чувена је љубав наша према храмовима нашим
Зато смо их немилице рушили
А кад би се насладили остатке смо препуштали
Кишама, ветровима и другим непогодама

Ако би се и нашао који да нешто крадом обнови
Препознале би га уходе наше
И још истог дана био би прикуцан
На црвоточни рам улазних врата

У све што може стићи пушчано зрно
Пуцали смо
А онога који би случајно промашио
Убијали смо његовим оружјем
Да нас не мори брига о неспособности
Или од отрова нежности задрхталој руци

А тек љубав наша према градовима!
Очима црвеним од јаросног плама
Могли смо даноноћно да зуримо
У нестајућа уточишта
И да нисмо дисциплиновани
Дужности привржени
И вођи на услузи
Можда би тако опчињени и сами букнули

Сладећи се ужасима
Надахњивали смо срца непријатеља наших
Који никад неће сазнати
Колико смо им били наклоњени
И колико је мало недостајало
Да се изједначимо у озарењу маште
У озверењу до спокоја
Заокупљени мислима о смирујућој медовини славе

ДОЛАЗЕ ТЕШКИ ДАНИ

Долазе тешки дани – лозице, чиме ли ћу те прскати
Кућо моја, шта ћу у тебе уселити
У шупље ципеле убацујем картон
Долазе тешки дани – увек је тако после историјских промена
Драга моја чиме ћу те обрадовати
Кад ни зимницу још нисмо спремили
О како ћемо се волети у хладној соби, љубави моја
Док се мразеви увлаче кроз расклимане прозоре
Долазе тешки дани – који су ме још у младости оседели

Сви се за свечаност спремају: брију се, зачешљавају
Лица пудеришу, зубе перу искашљавајући белу пену
Сви су спремни – јер долазе тешки дани
Самотни се храброшћу наоружавају
Утамничени у самице премештај моле
Трговци са празних полица прашину бришу

Не сме бити неспремних:
Полицајци нове панцире навлаче
Војници обичну муницију светлећом замењују
Њоме ће нам осветљавати пут
Док се радосни будемо укрцавали у Харонов чамац
Са попустом возарине од педесет посто
Хуманост не сме да закаже
Јер, долазе тешки дани

ЗАНАТ ИЗГНАНСТВА

Ову синтагму запамтио сам из једне песме
Пољског песника Станислава Барањчака
Сећам се, донекле, само озрачја песме
Не и „садржаја“ . А и да га се сећам
Као да је песму могуће препричати

Допала ми се ова кованица, понајвише
Што пружа безброј асоцијативних вибрација
О ситуацијама у којима сам се као изгнаник
И сам налазио

Као према свему што га често доводи у неприлике
Тако и према овом злу, човек, несвесно
Ствара одбрамбени механизам
Једноставно, огугла на све
Скривајући своје дотепенство
Као патрљак ампутиране руке
Свакодневним бекством склањајући се
Од онога од чега се не може побећи
Све док му нека околност
Не баци појас за спасавање

И тада плива опрезно, опрезно
Све палцем притискајући чеп за издувавање

Чак и да се, не дај Боже, појас издува
Претвараће се као да се ништа није десило
Само ће појачати завеслаје
А некакво пристаниште ће се
Већ појавити на видику

ТРАНСФОРМАЦИЈА

Бејах поље сунцокрета којим круже капље уља
Бејах храст на пропланку божанском милошћу сливен
Не стрепих од џелата и хуља
Сунцу јутарњем устремљен, росом умивен

Потом бејах пешчара и у њој једини клас
Између две олује гробни мук
Болница бејах пуна рањеника, у којој тражише спас
Док ми се жилама ширио јаука им звук

Затим бејах чело спремно за метак
Не узвишено, што славу снује
Већ ништавно као пропагандни летак
Што не уме ничем да се обрадује

Сад шта сам, мисли склупчаних у лудило
Можда зна само лук плавети небеске
И песама сазвежђе што ме некад будило
Речима сновидним на белини свеске

КУЋА

Зидао сам ту кућу, моју кућу
Са најбољом намером да се скућим
Као што сав свет зида, уосталом

Зидах је
И президах обиљем онога што сам
Наумио да распоређујем између зидова

Испало је, међутим, да је и кућа зидала мене
Па сам почео свакодневно да се проветравам
И да уживам у завијореним завесама
Са којих је нагло бледела ноћу упијена влага

Свестан погубног утицаја стресних ситуација
Смишљао сам како да се ратосиљам
Те цигла-цемент-песак-малтер материје

Срећом почео је рат
Једног дана наишао је мрски непријатељ
И раскућио ме

Сад сам опет слободан човек

ОДИСЕЈЕВА ПЕСМА

Ту је сад, како чујем од других, шикара
И мирисни грмови дивљих ружа
Који пуни бодљи чекају да ми се зарију у дланове
Моја крв је спремна да се жртвује
За тај мирис
Али ја сам одсутан, мој живот је забрављен
И око мене је, углавном полутама
Вртлог сенки из којих не желим да се повучем

Понекад само, угледавши плаветнило
У мени заигра талас
И за трен на њему заплута ми душа
Чија усамљеност бива све неподношљивија

Ти, која си верност и стрпљење
Сва моја преостала пожуда и нежност
Мораћеш чекати још дуго
Док у једра ми дуне повољан ветар
за Итаку, моју једину неугашену светлост и наду

КРАЈИШКА ТУЖБАЛИЦА

Увијек скрајнут
Увијек на крају
У крају
При крају
У вијеку
И на крају вијека

Или се приклони
Или се поклони
Или се уклони

Увијек из прикрајка
Макар крајичком

Крајпуташ
Крајкућник

Окрајчен сјекиром
Маљем
Метком
Више крај гроба
Него крај дома
Крај очевине без очевине

И тамо
И овамо

ПРОЗРАЧНОСТ

Цуре истрошени сати низ врели кречњак
Разумевајући време разумевамо уситњено камење
У ствари ослушкујемо његов одрон
У подножју брда
А брдо је зид
А зид је сенка
А сенка је болест
Коју искашљавамо свакодневно

Овде завршава друм
А почиње историја
Која није ништа друго
Него прежвакана будућност

Нема ознака
Нема путоказа
Повезани смо само небом
Које нас покаткад ороси знојем звезда
Истетовирани суровостима
Држимо се за руке
Које су нам заједнички крвоток
Из кога је давно истекла крв

Сасушени, лелујамо на ветру
Прозрачнији од сваке одсутности
Прозрачнији од мртве коже
Прозрачнији од гласа који нас је напустио
Још док су се речи подавале звуку
Док нису згасле у забораву
У вечној тишини

ПСАЛАМ

Постиђени злим делима, туђима и својима
Селимо се, не би ли од грехова побегли
Пут је далек и неизвестан
Водичи непоуздани, недостојни поверене им дужности

И тако вековима, са нешто славе и части
Које су нас више од кукавичлука сасецале
Траг нам је увек био крвав
И по њему смо се лако проналазили

Док су други за душе храмове зидали
Ми смо постовима мочваре поплочавали
Молитвама мостове градили
И за собом их крхке рушили
Да их прогонитељи не би опоганили
И сустигавши нас слепе наново ослепљивали

Побеђујући страх побеђивали смо смрт

Једним дланом смо отирали зној са чела
Док смо у другом стискали стакленицу
Са чесним миром преподобног Симеона
У стопу су нас пратили кораци Вукана и Стефана
И неутешно ридање Светог Саве

И данас још увек истим трагом ходимо
Смираја не налазимо
Псалмопевца и даље иза себе чујемо
Једнако се на појање његово оглушујући

ХОДОЧАШЋЕ

(Манастир Крка, на Преображење 2007)

Ово ходочашће има укус лимуна
Корачам земљом коју више не осећам својом
Ово је била моја отаџбина
А сад је пловеће острво у отупљеним чулима

Загледан у звезде удишем мирис боровине
Тамјана и растопљеног воска
Међу пламичцима свећа догоревају и моје
Које сам малочас упалио
Спуштам поглед, недостојно је гледати у небо
Са толико мртвих око себе
Њиховим присуством расте зид самоће
Тонем у ту стену као што се сенка топи у сутону

Под прстима осећам крљушт камена
Како ми се засеца у јагодице
Стишћем ли то нагомилано кајање
Или се у мене укорењују неиструнуле кости предака

Нечија ми рука око врата завезује конац
Са крстићем од тисовине, лаганим као дах
Осећам како у њему спокојно откуцава моје срце
Касно, ноћу, у повратку, осветљава ми пут
И ја корачам сигурним корацима, зачуђен и узбуђен
Јединствен је ово тренутак, помислих,
Додирнут крилом анђела

Ујутро, док са ципела бришем наталожену прашину
Јек звона са оближње цркве као да ми дојављује:
Овај прах јеси – прах ћеш и остати

С ОВЕ СТРАНЕ

Боже, да ниси депресиван
Кад мирно слушаш вапаје очајника
Или си само мамурлуком
И дуванским димом згађен
Па си препустио злочинитељима
Да без милости руше и разграђују

Тргни се, Створитељу, док светлост није сасвим згасла
Пружи утеху преморенима и понижемима
Сконцентриши се, умиј суснежицом ледном
Поклони се нишчима, насмеши беднима

Расејан си као да си данима од бунике чај пио
Сећаш ли се, уопште, шта си извајао
У заносу стваралачком док си био
Па си се, трезан, покајао

Учини нешто, јер шта ћемо ако је и твоја спласнула моћ
Кад је овако поцрнио дан, у шта ће се претворити ноћ

Твоје место већ меркају пророци
Не дозволи да нас трасираним злоделима сатру
Ако су и твоје мисли запосели пороци
Ко ће да џарне цепаницу, ко ће да разгори ватру

КАД СЕ СТАЛОЖЕ СТРАСТИ

Кад се сталоже страсти
Кад се стиша халабука
Кад се нојца тавна примакне подочњацима
А испод обрва хукне сова
То је час сабирања, умножавања и одузимања
То је час пукотинâ из којих извире суштина
Откуцај самоће који нас жеже
Залутале и неспремне

Контуре неспоразумâ попуњавају белину
И то више није белина са разметљивом празнином
Већ саће из којег искачемо издужени од охолости
Са осмехом препредењака

Померамо се према маргини
Која је и сама окот скота
Осврћемо се збуњено гледајући сенке
Кроз које сипи роса ништавила

Зар смо то
Зар то смо стварно ми? –
Пита, пренемажући се, милосрђе у нама
Док копни блистава памет наша
А језик све црњим заогрће се плаштом

зид

НЕМА СЕ КУД

Знојави и очајни пред зид смо стигли
Сустижу нас сопствени кораци
Сустижу нас сенке
Прогонитељи нас сустижу
А нема се куд

Експлозивом смо тек прашину дигли
Зид се стресао као да ће кихнути
Али све је остало на своме месту
Изнад нас небеса се мраче:
Севну муња, загрме
Заједно с нама све ће утихнути

Из очију ће нам ишчезнути страх
Док нас буде маскирала ноћ
Док нас буде прекривао прах

ПРЕПОЗНАВАЊЕ СЕНКЕ

Присећам се, овде сам већ био
Тресао сам се од јецаја
Као што се сад тресем од страха
Само, тада сам био дете
А данас сам, ваљда, дух
Који кроз сопствене прсте гледа у зид

Напрежем се, са стрепњом
Да препознам сенку
И шта видим:
Нејасне обрисе белине
Како оном бившем дечаку
Бришу сузе

ЗИД – ЦРНО СУНЦЕ

Моја душа вапи да прозре
Шта је иза тебе

Нечиста сила, предео бунила
Потиштена материја, зарђала врата
Која ћу уз шкрипу отворити
Провирити
И осмотрити
Ма какав ужас, ма какво померање
Кроз магличасти вео наслутио

Црно сунце стављам изнад главе
(или је то само сенка његова закаснела)
Ореол који нема где да зађе
Па исијава изнад главе ми, густину таме

О, спасоносне ли тишине у том озрачју
Кад само сопствени глас осећам
Како ми сазрева у нутрини

О томе чезнем, страствено
Стојећи пред ољуштеним ти прочељем
Напуклом глеђи, меркајући где да се увучем
У случају да заноћим
Мада црно сунце прстима леденим од туге
Чврсто стишћем изнад главе

У ПОДНОЖЈУ ЗИДА (1)

Додирујем те, олупину времена
Осећам капи зноја како отичу у вечност

Не могу да се пропнем тако високо
И вирнем на другу страну
На којој слутим исту окрутност -
Симетрију јектичавог ваздуха

Одсутан
Губим жељу да помилујем маховину
Ма и на трен, као да је у њој маскирана смрт
Која, верујем, уистину пулсира
У тој осамљеној каверни влаге

Без авантуре
Без сензације
Немогуће је обликовати било шта

Само баналност је преостала
Та чахура која се из гусенице
Промеће у лептира

Нема чари обнове
Преко лица навучен је вео
Стварност и фикција подједнако су -
Уобразиље

А ја сам потпуно располућен
И тако бео
И тако свео
У твом подножју

У ПОДНОЖЈУ ЗИДА (2)

Ништа се не види од твоје близине
Толико си близу да кажипрстом
Откидам љуспице камена
И груменчиће малтера
Од чега ме подилази језа

Имам осећај да скрнавим векове
Који су те оденули у садашње рухо
У ствари, осећања су ми помешана:
Радостан сам, моји кораци се коначно смеју
Достигли су одређену тачку
И не морају више да се ломатају
Кроз пејсаже од којих крваре табани

У недоумици сам, да ли си граница
Или само обична препрека коју треба савладати
Победи ли знатижеља
Сазнаћу то ускоро
Али пре тога сешћу, наслонићу леђа на тебе
И слушаћу
Слушаћу тишину
Како надраста сопствени мук

ЗИД – ДВОЈНИК (1)

Тек данас сам приметио – мењаш облик
Од бесконачне линије што се губи на хоризонту
Постајеш пламтећа јàра
Муња што исијава бес

Смејем се сопственој наивности
Да си ми постао заклон, скоро прибежиште
Сад, замишљен, глумим мудраца
А у ствари се стидим

Како сам могао да будем тако глуп
Да ти не препознам ритам дисања
Ритам лицемерја
Ритам гадости

Пола века сам веровао
Веровао
Веровао

А сад сам као и ти скамењен
Стена
Дворска луда од кречњака
Која никога не уме да засмеје

ЗИД – ДВОЈНИК (2)

Колико сам пута главом
Ударио у твоју непрозирност

Једноставно ми се причињало
Оно што је било тако очигледно
Ошамућен, враћао сам се унатраг
На полазну тачку
Којој више нисам знао место

Затечен, покушавао сам изнова
Омађијан
Занесен
Слуђен
Онако како то умију само они
који не хају за непогоде

Ипак, нисам био злопамтило
Само својеглав и непомирљив

Зато сам данас део твоје сенке
Кад већ не могу да те надвисим
Имаћеш сву моју наклоност и нежност
Бићу твој Гавран исцелитељ
Гласноговорник ишчупаног језика
Апостол твоје црне неумитности
Да бар сада, поседео
Некоме и нечему припадам
Слутим, а слутити још једино знам
Бићемо савршен жар
А потом и пепео, него шта

ЗИД – ВРТОГЛАВИЦА

Куд год да кренем испред мене ускрснеш
Узалуд се, збуњен, осврћем
Тражећи решење

Узалуд! Узалуд, велим, јер све је празан простор
Иза мене нема трагова
Ни птичјег поја
Ни људског жамора

Па, куд онда да кренем
Са животом који нагло сагорева
Лаковеран, молим ти се да устукнеш
Да се раздвојиш, располутиш
Пут ми покажеш

Неумољива си и застрашујућа граница
Која у белину облака задире
Да ми се бар у тај облак претворити
Не бих ни питао шта ће бити сутра
Бестелесно сутра, кога ионако
Поуздано знам, неће бити

НЕСТАЈАЊЕ

Зло нам име брише

Од оних који легну
Мало који придиже главу
Они који су певали – утихнуше
Жубор потôка и шум слапова
Пресахну нам у слуху
Клонуше нам погледи
Као под стопалима маслачци и љубичице

Немамо шта да изаберемо
Практично и рационално
Надвладали су емоције
Трљамо очи као након дубоког сна
Али то више нема везе са нашим видом
Око нас је магла
И само који обрис дâ се назрети
Залутали смо
И само се по сновима још оријентишемо

Стварност је иза нас
А испред нас само жеље
Лакомислене жеље
Које се никад неће остварити

Зло, уистину, брише наше име

ВРЕМЕ САДАШЊЕ

Овај зид је пуст као и сви зидови
Ово је зид туге
Ставићу на њега икону
Да имам у шта да гледам
Кад клонем духом

Ако је могуће усавршавати веру
Изговараћу речи молитве, свакодневно
Све док ме не огреје светлост прочишћења

Јесу ли то предзнаци страха
Или истинско осећање грехова које починих
Господ зна

Ништаван и чемеран
Исповедићу се
Сад је, ваљда, тренутак
Док се и сам нисам претворио у зид
У бедну смежураност камена и малтера
Не знам
Господ зна

Небојша Деветак: Узалуд Тражећи, СКД Просвејата, Загреб, 2008.

Својим песничким делом Небојша Деветак потврђује Рилкеову тезу да су стихови искуства. Јер „да би човек написао један једини стих, он мора да види многе градове, људе и ствари…мора умети да се у мислима врати на путеве по непознатим областима ..и када све то постане крв, поглед и покрет без имена и кад се сећања не могу разликовати од нас самих онда се може десити да у најређем тренутку из њих самих пробије и избије прва реч песме.“
И, доиста, прва реч пјесме Н. Деветака избија из живота и времена оваплоћена у поетској речи есенцијалног набоја, у ширем смислу значења те синтагме. Јер, песник Деветак је пре/живео голготу Српске Крајине, са пјесником у себи осетио сву дубину патње, и изгнанства. Био је учесник и сведок, исусовски носио крст судбине и из сухе дреновине стварности у слово песничко преточио личну историју живота. Личну, кроз коју се преламају многе судбине. У њу је уткана историја суза и патње рода, везана за дешавања на просторима српске Крајине на крају XX века, века вукодава (Мандељштам).

Исписао је о томе Н. Деветак драматичну књигу, предочио античку драму у српском руху, Разгртање пепела ( књига која уз дело Ј. Радуловића Од Огњене до Благе Марије представља незаобилазно литераторно сведочанство овог времена, за сва времена), збирке Расуло, Боре и бразготине. Сочинио је овај песник и „Зборник српских пјесника о сеобама и осталим несрећама бездомничким“, под насловом „Друмови су наша отаџбина“. Ове књиге и све што је песник искусио претходе збирци песама „Узалуд тражећи“. Одјеци њихови се находе у овој по много чему библији страдања и песничког вазнесења. Ничеовим речима казано песник је искусио дух крви и патње, ал’ ипак у спомен камен белине уписује стихове песме „Свитање“, са свом симболиком коју овај наслов призива јер: Ретки су овакви дани / И зато дишем дубоко / Удишући драгоценост сваког тренуткa / Подареног неочекивано / Као да отпочињем нови живот. И доиста „отпочиње се нови живот“ у песми која прибира одјеке минулог у нове мотиве у којем је садржано профетско, јер ничега новог под сунцем и зато „чувај се онога што је преко овога јер нема краја састављања многих књига“.

(Један други песник Ђ. Сладоје,с правом, записује како „пјесник исцртава унутрашњу, интимну мапу на којој кључне коте означавају мјесто пораза – личног и колективног. Стих по стих, слој по слој пјесник згуљује маске са свијета, разгрће историјске магле и опсјене да би у некој језивој помирености, без плакатске огољености и памфлетске жучи, свео рачуне са сопственим заблудама, заносима и губицима. Његова пјесма би да што дубље заграби горки талог искуства, али и да ухвати она лелујава испарења живота и да прецизно, до најситнијих детаља и нијанси забиљежи сваки шум и дрхтај душе“.)

Нови живот је Деветакова порука, јамачно, изречена у часу песничког озарења, у ретким тренуцима када свањива „Када ништа не оптерећује душу и мисли / Када око Створитеља гледа умилно…Исказано је душевно стање радости иако „Ретки су овакви дани“ остварена песма у чијем се исказу осећа снажан животни набој, сложена значења кроз која су проткана универзална начела песме и потребе за песмом. Она је уводна песма у збирку Узалуд тражећи која се одвија у четири круга. Четири, као четири стране, оне што имају и обележје крста. И без симболичких и метафоричких призива ова поезија и јесте поезија крста, коби и вазнесења . Називи циклуса: „Траг присуства“, „Мирис воска“, „На опрезу“ и „Зид“. Ови циклуси поседују снажну, и вишеструку, садржајну повезаност и слојевитост обједињену насловом „Узалуд тражећи“… који је у дубинској сагласности са темом ове поезије. Деветак је пјесник живота и људске трагедије кадар да песму прожме универзалним духом певања и постојања. У његовим стиховима, кроз његово лирско ја, изречена је епска судбина овог простора, саопштена из позиције аутентичног песника који је спознао и који је, како то Лабек каже…“у часу поноћне тишине и усамљености, отворио најтајнију комору свог срца и нашао се лицем у лице са својим генијем“. За разумевање ове поезије потребно је познавати претходне Деветакове збирке поезије. Кроз његову поезију се провлачи наративна жила куцавица која прибира аутентичне призоре, доживљаје, уочавања, евокације што доприноси садржајној пуноћи која дише на живот и време. Дише и опстојава упркос тешком бремену, суровој јави, свега што је сећање, сви ти шумови и дрхтаји, па и онога што се песнику јавља у сну…

У другом циклусу „Мирис воска“ песник се суочава са судбинском метафизиком постојања, са пролазношћу, нестајањем. Упечатљиве су слике – стихови евоцирања детињства које се сплићу у песме дубоке носталгије и понирања у прошлост у „тражењу одговора“„Тамо / На Банији“…Песма је крцата живописним сликама, визура се поларизује на призоре који су ферментирали у стихове дискурзивно-дескриптивног садржаја, наративних пропламсаја који су универзална ознака човековог детињства. То су слике које живе у човеку и које само песник великог формата, изван завичајног простора, може да артикулуше у песму која је више од песничке евокације, од исповедног исказа. Она је својеврсно вазнесење у сферу саздану од сјаја и одсјаја, речи и слика које нам призивају властите доживљаје детињства. Оно „Свјетлуцање иња на залеђеним прозорима / У које кажипрстом уписујем / Ћирилична слова свога имена / Тамо / На Банији“ је више од песничког описа, то је слика треперења духа која живи у песнику, сугестивна и универзална за поратна детињства. И песма „О прецима“ у којој
Само мемљив ваздух
Између два – три реда
Највише четири имена уназад…
проговара судбина народа овог поднебља, иза чијих живота више нема ничега :
Нема сећања, ни историје
Ни хумки нема
Као да и није било смрти
Коју, снисходљиву
На врховима прстију, прилазећу
Ипак осећам, радујући се
Том побожном прикрадању…
Песма се наставља у „личној причи“, песми „Гробље у Градуси“, где стихови:
Овдје је крај путовању
Овдје је крај свијета
Палим свијећу на мајчином гробу
А затим на гробовима родбине
Много је времена прошло
Од последњег нарицања које сам овдје слушао
Сад трепере тополе
И змије плазе кроз густиш…“

Песма универзалног замаха казује о земаљској судбини, дубоко је доживљена у аутентичном амбијенту са осећањем немог бола, јер „Ријечи су излишне…“ сумарним
стиховима изречена, дискурзивно је заокружена. Само песник великог формата, истину која има атрибуте вечне, може да лиризује спремношћу да то болно сазнање оваплоти у речима стишане емоционалности. Она, песма, сугерише и друге теме које се односе на живот и то што остаје после свега. Ту на том судњем месту пјесник ће доживети катарзу, спознаће, јер:
Окрутни шамар тишине ме тријезни
Све је ово прошлост, све је дoвршено
Трулеж и рђа су засијали своје сјеме
Одавде се и будућност, сива и у дроњцима
На прстима нечујно искрада
У крхотини споменика зурим јој у изборано лице
Речи су излишне , јер ничег новог под сунцем, а „Гробље у Градуси“ постаје својеврсна метафора, општа тема, коју нам песник из свог доживљаја предочава стиховима који су константа о свеколикој пролазности и метафизичкој васколикости свега постојећег. Гробље у Градуси кроз песнково ја се поопштава у слику метафору. Аутобиографска основа Деветакове поезије обезбеђује јој својеврсну документарност преточену у стихове есенцијалног набоја који дуго резонирају у слуху и души читаочевој. „Окрутни шамар тишине…“ доживљен на „Гробљу у Градуси“ опомињуће призива да „треба усахнути говорљивост, да је језик тишина будућих векoва“. Из суровог градива живота синула је песма колико лична, толико све/општа јер казује о трајању о земаљском усуду, тој вечној теми људске запитаности, од праскозорја времена до данашњих дана. Деветак из свог искуства, и живота витализује ту вечну тему чије вертикале сежу до библијских основа. Испевао је ову песму из дубине своје душе „заједно са читавом поезијом“. У овој песми се находе и импулси нових тема, слути прва реч песме (Рилке).

Док песник спознаје истину живота, осећа празнину која подстиче мисли које испуњавају евокативне слике: шумови и догађајии, одјеци минулог времена (живота), он осећа како, док:
Гледам око себе
Нагло расте зид затварјући видик
Иза зида чујем давно утихле гласове, смјех, пјесму
И зид је метафора и симбол, иза којег пјесник чује одјеке прошлог, у садашњем призивајући Елиотове стихове о времену које се укршта у једну тачку. Слика зида који расте је слика поетске полифоније и метафоричке симболике . Тај зид дели два света, стварни и имагинарни. Спољни и нутарњи који собом носи снажну симболичку назнаку. Језичка дорађеност, речи кости у стиховима супстанцијалне нарације у чије нити су сплетене суштински сегменти животне сторије у којој пулсира бол као врховна истина овоземаљског живота. Онај што се вида песмом. И сазнања које изазива сумњу у реалност виђења: „Видим ли оно што гледам“, пита се пјесник, „У овој прозирности / Препознаје ли и мој одблесак, ико?“То питања се сплиће у фатумску запитаност која активира и цивилизацијска наслеђа о виђеном, о животу самом, који је као „блесак свица у ноћи“. Сложен је семантички дискурс ове поезије, метафизичка сфера се обједињујуће предочава, онострано луцидно наглашава, док се до-живљено у одјецима и одблесцима стаче у стихове, у „Мозаичке контуре порука / Словослагачеву утетовирану подвалу // Ништа не прахватам дословно / Дотерујем сваки шум, сваки дрхтај / Раздвајам интерпункцијама / Обиље нагомиланости…“ презентује своју поетику Деветак, док метафизички флуиди струје, а, из појединих песма душе предака реалитет видљивог света упризорују сликама које песник унутарњим оком брижљиво одабира у прибежиште песме.
И у овим стиховима се очитује Деветакова стваралачка философија и животна одисеја, авантура. Суштина песниковог се находи у стиховима животних слика, слика које сублимирају и призивају, оном што нам се открива у студиознијем промишљању ове поезије. У ономе што видимо на овом цивилазацијском ступњу, што види песник успињући се уз вавилонске лестве сопствене песме, ка Створитењу , стихом питајући:
Ово што обухватам погледом
Видим ли, уистину
Ствари су исувише прозирне
Као да су од стакла
Одсутан сам и свеједно ми је
Видим ли то што гледам

То што види унутрашњим оком и душом, транспонује у песме чија је садржајна окосница саздана од опорих збитија и сећања која су у песми одсјаји, одјеци, присећања, све оно што ће се у сну јављати, стихом његовим казано: …спаљена села /Из којих се још дими лагодност детињства / Иза њега су спаљене књиге / Угарци недосањаних снова / Иза њега сам и ја / Који још покушавам / Да се на другој страни препознам //Као у позоришту сенки, страшном карађозу/ Како се у ланцима рингишпила / сама врти у круг….
Та друга страна- обала је убедљиво је стихована у песми „Ка другој обали“; рачуни се своде, круг затвара, остаје само песма у којој је као бисер у шкољци заточена космичка слика људске драме.

Трећи круг певања „На опрезу“ предочава егзистентну драму стиховима који сумирају искуства живота, болна и трагична, сазнања историјских, менталних иних матрица из којих песник твори властиту космогонију оличену у поезији кошмарне атмосфере. Остварена је као нека врста лирске исповеди, олакшања, „Неко на обали пева , као да скида туге бреме“, записује Ли Тао Пи. Тако пева и Деветак, распет на крсту бити ове лирике, у речи и стихове уноси снажан ауторски печат „ да не свисне(м) од живота“. Крик је негде у дубинама ове поезије, крик који ће прави читалац чути и у свом бићу. Све је у овој поезији у вези са стварносним чињеницама које се вишезначно обзнањују у песми, симболика и метафорика је нијансирају и прожимају, језички рафинман је остварен у складу са темом, унутрашња заслојеност пулсира и сагласју са метафизичким нимбусима. Садржајно богата лирика епског бруја у којој видимо сина божјег песника како чинодејствује. како као горски вук у самоћи вида ране живота. И пева јер зна за магијску моћ песме „Узалуд тражећи оно чега нема“ у „Прозрачност“ загледан , урезује: „Овде завршава друм / А почиње историја / Која није ништа друго / Него прежвакана будућност.“ Јер“ Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем“. (Проп. 1.9). А, историја српског народа се понавља у концентричним круговима од којих је свако нови суровији и са тежим последицама.

Н. Деветак, сведок и учесник у лирско ткање особене боје и атмосфере уводи епске нити у епски хуј уноси лирику душе. И вере. А вера и поезија јамачно помажу да се ране зацеле. Песме (Солдатска, Ослободиоци, Барбари ante portas, Долазе тешки дани, Занат изгнанства), садржајном пуноћом, епском димензијом и свеповезанопшћу са драматичним збитијима су комплексна остварења отворена за студиознија и дубља проницања. Античка драма у српском руху с мноштвом метафоричких паралелизама и сугестивних алегорија, иронијских импулса и инвентивно оствареним обртима, је поезија у којој пелин живота и времена постаје својеврсна одбрана од заборава, имајући на уму да је смисао свеколике уметности да памти, да опомиње. Да сведочи о суровој бестијалности на овим просторима.

Али, Деветак није песник пораза, он је песник наде и вере. Њему је живот „опрљио душу као што је Дантеу пламен пакла“. Отуда се у овој поезији отвара виша сфера живота. „Треба само појачати завеслаје / А некакво пристаниште ће се / Већ појавити на видику“, завршни су стихови песме „Занат изгнанства“. Она указује на дубински и висински слој значења који се открива у „озрачју њене стварности“ и призива из безброј асоцијативних вибрација..У овом кругу песма „Ходочашће“ с чијом темом песник има чврсту унутарњу везу навештава нови тематски круг чија певања упућују на духовну вертикалу његове поезије. Песма се завршава стихом Овај прах јеси – прах ћеш и остати (Прва Мојсијева, 3, 19) и тематизује вешеструку ходочасну поезију у чијем миљеу је неми јаук оног коме је отаџбина пловеће острво у отупљеним чулима. И без вантекстуалног дослуха уверљивост стихова је успешно предочена, песников „унутарњи понор“ се нашао у стиховима наглашене поетске вишезначности у речима пуног звука и памћења.

Тај звук ће се наћи и у метафоричком звежђу песама именованих као „Зид“. И овим песмама се очитује Деветакова животна одисеја преточена у стихове бремените садржајности и асоцијативних визура. Контемплативно песник исписује стихове о тескоби, са свим оним што карактерише Деветакову поетику.
У завршној песми „Време садашње“ је метафоричка слика, песникова објава супстанцијално изречена стиховима пуним зебње оног који се нашао пред зидом, у лавиринту неслободе. Свакако, у урбсу, где је отуђење све изразитије, где „одзвања метални смех“ у чије се садржаје укључује актуелни контекст, ововремени. Песник изоштрене опсервације у изнађеном призору – зиду, том универзалном знаку човекове егзистенције, наговештава нове могућности певања и нове шифре тумачења . Јер:
Ставићу на њега икону
Да имам у шта да гледам
Кад клонем духом
Ако је могуће усавршити веру
Изговараћу речи молитве, свакодневно
Све док ме не огреје светлост прочишћења…
Не знам
Господ зна, каже на крају песник. А потписник овог текста додаје:
Зна песник у Богу и Бог у песнику Деветаку који у часу просветљења испева заветну посланицу „Узалуд тражећи оно чега нема“.

NEKOLICINA zastupničkih klubova u Hrvatskom saboru upozorila je danas na potrebu izmjene saborskog Poslovnika kako bi se konačno reguliralo može li i kada predsjedavajući saborskim sjednicama onemogućiti zastupnicima da govore u ime kluba.

Poslovnička „prepucavanja“ počela su nakon što je HSP-ovac Pejo Trgovčević, tijekom saborskog Aktualnog prijepodneva, upozorio na knjigu „Razgrtanje pepela“, u kojoj autor Nebojša Devetak iz Siska hrvatske branitelje proziva za zločine na Baniji tijekom Domovinskoga rata.
Ocjenjujući da je riječ o „četničkim lažima poznatog velikosrbina“, Trgovčevć je premijera Ivu Sanadera upitao što će Vlada poduzeti kako bi zaštitila dostojanstvo Domovinskog rada, s obzirom na to da je spomenutu knjigu uredio pomoćnik ministra kulture Čedomir Višnjić, a da je izdavač državni tajnik za kulturu Slobodan Uzelac.

Sanader je odgovorio da je istina o Domovinskom ratu obranjena saborskom Deklaracijom, naglašavajući kako je uvjeren da će ta istina biti obranjena i pred Haškim sudom. „Tko će što pisati, to pada na njegovu dušu“, kazao je Sanader.

Nezadovoljan premijerovim odgovorom, Trgovčević je dodao da „uz takve visoke dužnosnike u Vladi, hrvatski branitelji i članovi njihovih obitelji s pravom skeptično gledaju u bolju budućnost“.

„Niste vi, nego mi, koji smo danas ovdje, pozivali branitelje u obranu Hrvatske“, poručio je Sanader Trgovčeviću, ocjenjujući njegove riječi „jeftinim politikantstvom“.

Sanader je to rekao tek nakon što je HSS-ovac Luka Roić postavio novo zastupničko pitanje, o uvozu azbesta i odlagalištu opasnog otpada kod Splita, pa su Klubovi HSS-a i HSP-a ocijenili da je povrijeđen Poslovnik i zatražili stanku.

Kako je Šeks odbio njihov zahtjev, zastupnici tih stranaka napustili su sabornicu, a potom su se, u dogovoru s predstavnikom parlamentarne većine, vratili na sjednicu, na što je određena petominutna stanka.

Na potrebu izmjena Poslovnika nakon stanke je upozorio i premijer Sanader, predloživši da se predstavniku Vlade omogući reagirati na komentar zastupnika nakon datog odgovora.

„Pogriješio sam što sam odgovarajući na upit Roića odgovorio Trgovčeviću, ali radi digniteta Vlade, članu Vlade moralo bi se dopustiti da reagira“, ocijenio je Sanader.

Мирослав Радовановић

Стварање уметничког дела везано је за човеково комплексно устројство, за његове природне корене и духовна стремњења, за способност разабирања реалних закона и тежњу ка померању граница тајне, за ход историјског времена и непролазне духовне вредности. Све је ово уткано у изузетну збирку поезије “Омча за воштаницу” песника Небојше Деветака. Заборављени манастири, оазе православља, склоњени од погледа усташоидне хрватске власти у недирнутој природи где готово да више и нема Срба су инспирација песника Небојше Деветака. Они су последње сведочанство о нама, нашој историји, величини и духовности. Прогнани народ одавно је напустиo своја огњишта “друмови су наша отаџбина”, а манастири још увек сведоче о нама и нашем повесном простору. Они су чувари наших памћења и непролаза:
“Мимикријски се играти скривалице
Кроз вјекове минуле подно Велебита
Да си ту а да те не препознају – уљеза
Да се обнављаш у сопственом духу
Да призовеш своје највредније,
Највјештије и најумније:”
(Гост у Крупи Буковичкој)

У тим оазама које су једине претекле усташки огањ и каму Деветак тражи суштину бића и истински доживљај света. песник је време схватио као датост за које смо афективно везани и у којем тражимо неугашени сјај успомена и прошлости. Време је заправо митизована историја чији идеали постају мера и критериј садашњег. Коначност ствари и њихову трошност надвладавамо памћењем суме наслеђа. Крајње искуство се ремизира у трагању и накнадној реконструкцији националних суштина и традиције. Свет ствари доживљава у поезији Небојше Деветака чудесну промену ослобађајући се своје непосредне појавности и простороног одрђења. Предметни свет започиње свој други живот и наставља да траје као свет снова накнадно укључен у ток реалних збивања. Из простора прошлости излазе ликови и ствари као оживљена поворка безбројних тренутака који су неповратно прошли да би се јавили као привиђење и испунили садашњи живот варљивим присуством и неухватљивим сенкама. У самоћи и тишини остварује се песникова тежња да речима фиксира снове и открије загонетни смисао поретка ствари:
“Загледан у звијезде удишем мирис боровнице
Тамјана и растопљеног воска
Мађу пламичцима свијећа догоријевају и моје
Које сам малочас упалио
Спуштам поглед, недосотјно је гледати у небо
Са толико мртвих око себе
Њиховим присуством расте зид самоће
Тонем у ту стијену као што се сјенка топи у сутону.”
(Ходочашће)

Деветак у себи трага за присуством гласова који долазе из прошлости. Ствари се препознају, избор је одређен тежином наслеђеног искуства које притиска свест. Време прошло постаје једино мерило стварног посотојања. Свест о пролазности и ненадокнадивости чина је повод за мелахоличне ламентације, али и за дефинисање бића у времену и интезивирање драматичних опрека од којих је састављен живот. Реконструкција предметног света и његових скривених значења добија коначни облик у песниковом сећању. У узбуђеном духу израстају предмети и буде успомене као сведочанство о изворној снази и чистоти.
Небојша Деветак у својој интимној исповести не може да заобиђе злехуду судбину свог несрећног национа – Срба у Хрватској. Јасеновац је грозоморни симбол геноцида који се не може пренебрегнути, библијско страдање које врви ожиљцима у преживелима којима дух патње и крви својих одређује путању. Песник скида маске злог света, разгрће магле и опсене брозоморе и твори античку драму са мноштвом сугестивних алегорија:
“Из бездана којима су их пунили
Чује ли се још и један вапај, и једна молитва
И један јецај
Клизи ли бар једна суза из ране гдје је било око

Углавном, што је било наше, наше није више
Што је и остануло – у расвиту већ је потонуло.
(Суве рибизле на лози)

Деветак негује дубок и сложен однос према историји и традицији, за њега она није само оно што претходи већ жива прошлост која одређује вредност, значи и зрачи у садашњем тренутку. Песник избором из историје и традиције поново обликује успоставља систем вредности неопходан да би преживели. Историја у поезији превазилази себе и постаје неисцрпно поље надахнућа, чудесне поетике која наново отвара човекову космичку драму и испољава људску природу:
“Само црква преображењска остаде
И рука Светог Теодора
Да свједоче о патњи нашој
Да се споменемо у часовима самотним
Да све је неизвјесно и да ништа није коначно

Запјеваће славуј усред зиме
Али они ту пјесму неће чути.
(Запјеваће славуј усред зиме)

Историја подразумева целовитост и ширину слике и визије, па зато глас Небојше Деветака није само лирски глас, већ покушава да буде остварен као епско приповедање које објективизује, које треба да буде “говорно лице” које ће густином израза и структуром песама оставрити целовити епски замах. Деветак збирком “Омча за воштаницу” нуди епску слику света која дочарава судбину Срба у Хрватској, судбину једне цивилизације и културе. Епска творевина може само одговорити оваквом изазову и зато је ово надрастање лирског жанара:
“Узмичем
Саблажњем злочинством без окончања
Док ми у грлу кркљају ријечи оченаша
Да ме ова језива теревенка заобиђе
Да ме заобиђе ова крвљу наточена чаша.
(Темељ изнад торња)
Пошаст и зло су безизлаз за Деветаков народ. Јахачи Апокалипсе утонули у грех и злочин су опсесивна тема, очевидно зло које се поново враћа на српске националне просторе крајем двадесетог века као усташки геноцид и међународно насиље над Србима које песник не може прећутати
Култ предака, искона и памћења формирао је Србе не само као народ са историјским континуитетом, већ је створио и културне моделе у којима је веза са почетком гесло памћења прошлости, а узори подвига постају духовно мерило за сопствени ствралачки пут. Деветак је такву националу и правослану максиму дубоко уткао у своју збирку “Омча за воштаницу”. Највећи народни подвиг у историји српског народа извели су косовски мученици на челу са честитим кнезом Лазарем страдајући за небеску правду. Дајући најдрагоценије на земљи – живот ради најузвишенијег на небу – правде, они су исписали најпотреснију страницу наше повести и везали земљу са небом. Кроз смрт за небеску правду Срби на Видовдан 1389. године ушли су у бесмртност и божанску вечност коју је неопходно истаћи и подцртати кроз памћење и песничку реч што чини Небојша Деветак у песми “Лазарица на далматинском Косову”:
“Кнеже овоземаљски а царе небески
Куд ти нога није крочила, прошла је твоја глава
Иако свијетлећу, проносили смо је неопажено
Од погледа иновјерних и непријатеља наших
Не заборависмо твој завјет
Ишли смо стопама твојим и не клонусмо
А кад би који и поклекнуо
Обогаљен или духом клонуо ти си га бодрио
јер благодат из устију твојих непресушна је”

Косовски завет је ушао у живот далматинских Срба као савршенство и подвиг које треба памтити, као најсветије у свим световима и зато је потпуно јасно зашто је црква Лазарица саграђена баш у Далмацији. Видовданска етика и видовданско еванђеље нашли су своје отеловљење у нашем народу у далматинској Загори где се косовска етика прожела са нарадом што Деветак јасно истиче својим стиховима. Песник узвишено примећије да служење видовданском еванђељу чува нашу душу од распадања у ситницама огавних потрошачких зала глобализма коју нам намеће Ђаво оличен у лику крволока и србождера (читај САД и ЕУ):
“Избави нас, Господе, од насилника
И зла које око себе шире
А помажу им безбожници наши
Што уста имају а не знају шта говоре
Што очи имају а чине се да не виде
Што уши имају а не желе да чују”
(Лазарица на даламтинском Косову)

Ако нам њихов зли наум постане врхунско божанство постаћемо људождерска машина која ће покопати вредности на којима почива наша снага. Истичући подвиге, врлине, страдања и памћење свог национа (далматинских Срба) Деветак предочава народну духовну лествицу која има узор за вредновање света и живота, историје и људских дела. Далматински Срби су имали памћење, изграђене духовне вредности и схватли деведесетих година да не могу бити робови нове усташке државе и новог светског поретка. Они су изабарали жртву и смрт која је израз надмоћи и духа, и клица несаломиве наде коју песник не двосмислено наглашава:
“Касно, ноћу, у повратку, освјетљава ми пут
И ја корачам сигурним корацима, зачуђен и узбуђен
Јединствен је ово тренутак, помислих,
Додирнут крилом анђела

Ујутро, док са ципела бришем наталожену прашину
Јек звона са оближње цркве као да ми дојављује:
Овај прах јеси – прах ћеш и остати”
(Ходочашће)
Победа духовног над телесним, вечног над пролазним, истине над преваром, жртве над робом је крик српског песника Деветака, надахнуће монументалног доживљаја нашег тренутно пораженог и расељеног национа.
Деветак је јунак носталгичног сећања и контеплације. Он свет посматра трудећи се да оживи прошлост у коме је неповратно изгубљен и део властитог бића. Наши последњи остаци на просторима где нас практично нема, обасјани су светлошћу унутрашњег неба успомена. Деветак оживљава оне ствари и бића која не ишчезавају физичким нестанком и која у нама шире круг тајне и лепоте. Певање у збирци “Омча за воштаницу” изједначава се са чином тајанственог саображавања са пределима и грађевинама – опевано је обогаћено афективним значењеима која надживљавају њихову материјалну рпироду постају део песникове интимне Географије, имагинарни дневник душе испуњен предметима, ликовима и значењима:
“Бљесак туге се не може додирнути
А радости је свијет скривен иза очију
Па у шта онда да гледам него у ту сузу
Која ми подупире душу
И о којој не умијем ништа
Смислено да прозборим “
(Мироточива икона Лепавинска)

Текст написао: Душан Иванић